Protiv drugostepene presude tužioci su preko svojih punomoćnika izjavili revizije i to tužioci S.M. i M.R., zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ostale tužilje zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizija proizilazi da se presuda apelacionog suda pobija u delu odbijenog tužbenog zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („ Službeni glasnik RS“ 72/11) i odlučio da su revizije tužilaca neosnovane.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nižestepene presude nisu zahvaćene ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju revizijom ukazuju tužilje, jer nemaju nedostataka zbog kojih ne bi mogle biti ispitane. Drugostepeni sud je cenio žalbene navode relevantne za odlučivanje u predmetnom sporu i za iste dao jasne i neprotivurečne razloge, te ne stoji revizijski navod tužilja o učinjenoj bitnoj povredi iz člana 374. stav 1. ZPP pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocima i tužiljama je pobijanim rešenjima otkazan ugovor o radu pod izmenjnim uslovima zaključen dana 28.02.2002.godine zbog predstanka potrebe za obavljanjem poslova na koje su do tada bili raspoređeni kod tuženog, ali nisu bili radno angažovani zbog smanjenog obima posla, uz isplatu minimalne zarade. Tuženi je u okviru poslovnog sistema „...“ zaključio 15.08.2001.godine sporazum po kome je kompanija „...“ preuzela obavljanje tuženikovih poslova, s tim što su definisani poslovi koji su organizovani u okviru delatnosti tuženog, te je istim sprazumom određeno da zaposleni radnici mogu biti raspoređeni i preuzeti kod neke od članica trajno ili privremeno zavisno od potrebe posla. Radna mesta tužilaca nisu ukinuta, ali su poslovi na koje su bili raspoređeni tužioci preneti na kompaniju „...“, te je za radom tužilaca kod tuženog prestala potreba. Tužiocima je ponuđeno da ih preuzme navedena kompanija što nisu prihvatili, te su im otkazani ugovori o radu. U vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima kod tuženog je bilo zaposleno 21 lice uključujući i tužioce.

Kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi odbili zahtev tužilaca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, pravilno zaključujući da je ostvaren razlog za otkaz ugovora o radu tužiocima primenom člana 101. stav 1. tačka 8. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01, 73/01), po kome poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenih poslova.

Polazeći od odredbe člana 114. istog zakona pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da iako je usled organizacionih promena došlo do prestanka potrebe tuženog za radom tužilaca, obzirom na broj zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu u odnosu na ukupan broj zaposlenih, tuženi nije imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih budući da je u radnom odnosu na neodređeno vreme imao manje od 50 zaposlenih u trenutku prestanka potrebe za obavljanjem poslova tužilaca. Neosnovani su navodi revizija tužilaca u ovom delu da je ocenu obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih trebalo ceniti u odnosu na broj zaposlenih na dan 15.08.2001.godine kada je tuženi imao više od 400 zaposlenih, jer se procenat od ukupnog broja zaposlenih koji je tehnološki višak gleda u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj je otkazan ugovor o radu, te je utvrđeno da je na početku 2003.godine bilo kod tuženog 433 zaposlena, ali je po osnovu sporazuma sa poslodavcem prestao radni odnos kod tuženog za 396 zaposlenih, dok je samo za 15 radnika u toj godini prestao radni odnos usled tehnološkog viška.

Pravilno nižestepeni sudovi zaključuju i da je bez uticaja navod tužilaca koji ponavljaju i u reviziji da ponuđeni ugovori sa Kompanijom „...“ nije sadržao sve obavezne elemente iz člana 19 tada važećeg Zakona o radu budući da taj razlog ne opravdava njihovo odbijanje preuzimanja od strane Kompanije „...“. Sporazumom u okviru ... definisano je koje poslove preuzima Kompanija „...“ te da radnici članica mogu biti raspoređeni ili preuzeti na rad kod neke od članica trajno ili privremeno zavisno od potrebe posla. Za slučaj da je ugovor sa tom kompanijom bio manjkav u sudskom postupku mogli su izdejstvovati pravno valjan ugovor te to nije razlog za odbijanje ponuđene mere zapošljavanja u vidu preuzimanja od ove kompanije.

Bez uticaja je na zakonitost pobijanih rešenja i navod revidenata da im je otpremnina isplaćena posle donošenja rešenja i u manjem iznosu od onog propisanog članom 94. Pojedinačnog Kolektivnog ugovora od 23.05.2003.godine. Ukazivanje revidenata da im je otpremnina isplaćena po prestanku radnog odnosa i u manjem iznosu nego što im pripada po kolektivnom ugovoru nije od uticaja na zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu.

Na osnovu izloženog, te kako ni ostalim revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 405. stav 2. i 1. relevantnog ZPP odlučeno je kao u izreci.

                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

                                                                                                       Branislava Apostolović,s.r.