U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Vukašinović, advokat iz ..., protiv tužene Medicinske škole iz Zaječara, čiji je zastupnik Gradsko pravobranilaštvo iz Zaječara, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3510/2020 od 14.01.2021. godine, na sednici održanoj 12.04.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 3510/2020 od 14.01.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 491/2020 od 15.10.2020. godine.

OBAVEZUJE se tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 23.620,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 491/2020 od 15.10.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i tužena obavezana da tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od 01.06.2017. godine do 31.12.2019. godine, isplati iznos od 10.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene novčane iznose. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilji na ime troškova parničnog postupka iznos od 18.148,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacioni sud u Nišu Gž1 3510/2020 od 14.01.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla za period od 01.06.2017. godine do 31.12.2019. godine, ukupan iznos od 10.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na opredeljene novčane iznose. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da isplati tuženoj na ime troškova parničnog postupka iznos od 13.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2, u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu nastavnika ... . Mesto stanovanja tužilje je u Zaječaru, Ulica ... broj .. . Udaljenost od mesta stanovanja tužilje do mesta njenog rada je oko 450 – 500 metara. Uslugu gradskog prevoza obavlja ATP „Nikolkić prevoz“ i cena karte u gradskom prevozu u jednom pravcu iznosi 50,00 dinara, odnosno 100,00 dinara u oba pravca i ista se nije menjala u spornom periodu. Isti prevoznik ne izdaje dnevne, niti mesečne karte, već samo pojedinačne karte u jednom pravcu. Tužilja je u spornom periodu bila prisutna na radu efektivno ukupno 106 radnih dana, shodno potvrdi o prisutnosti na radu. Tužena škola donela je Pravilnik o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada del. 876-02/17 dana 12.12.2017. godine. Troškovi prevoza tužilji nisu isplaćeni.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaključujući da tužilja ima pravo na naknadu traženih troškova u visini opredeljenoj prema prisutnosti tužilje na poslu i prema ceni dnevnih karata navedenog prevoznika.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, ocenjujući da tužilja nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, s obzirom da razdaljina od mesta stanovanja tužilje do mesta rada iznosi 450 – 500 metara i ista ne predstavlja razdaljinu koja bi opravdavala dosuđivanje naknade po ovom osnovu, jer se ne radi o udaljenosti koja bi opravdavala korišćenje prevoza radi dolaska na posao i odlaska sa posla.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevoza karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do 05. u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Vrhovni kasacioni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Kako tužena nije obezbedila sopstveni prevoz tužilji za dolazak i odlazak sa rada u smislu Zakona o radu, po oceni ovog suda, nije mogla ni da joj uskrati zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza. S obzirom na prethodno, pravilna je ocena prvostepenog suda da tužilji, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Shodno konačnom uspehu tužilje u sporu, pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1.ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, te je obavezana tužena da joj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 23.620,00 dinara, primenom člana 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Tužilji su dosuđeni opredeljeni troškovi koji obuhvataju sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...99/20), kao i troškove sudskih taksi za reviziju 4.648,00 dinara i odluku po reviziji 6.972,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/24...95/18).

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić