Rev2 788/2021 3.5.9

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 788/2021
22.04.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radomir Spasojević, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Kolubara“ Valjevo, čiji je punomoćnik Miloš Mandić, advokat iz ..., radi isplate dobiti, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3534/20 od 24.11.2020. godine, u sednici održanoj 22.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3534/20 od 24.11.2020. godine, tako što se odbija žalba tužilje i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 39/20 od 14.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 39/20 od 14.10.2020. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se na osnovu učešća tužilje u ostvarenoj dobiti u poslovnoj 2018. godini, obaveže tuženi da joj plati 64.597,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 27.12.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 21.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3534/20 od 24.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji, na osnovu učešća tužilje u ostvarenoj dobiti u poslovnoj 2018. godini, plati 64.597,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 27.12.2019. godine do isplate. Stavom drugim izreke preinačeno je i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene odluke, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove prvostepenog postupka od 33.967,76 dinara. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka od 20.967,76 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP ("Sl. glasnik RS", br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 21.12.2018. godine, kada joj je radni odnos prestao zbog ostvarivanja prava na starosnu penziju. Dana 20.09.2019. godine, Nadzorni odbor tuženog je doneo Odluku o raspodeli dobiti za 2018. godinu u iznosu od 10%, odnosno u visini od ukupno 2.189.035,66 dinara, koji će biti isplaćen zaposlenima po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca. Rešenjem od 04.10.2019. godine Skupština Grada Valjeva je dala saglasnost na ovu odluku. Odluku o kriterijumima za raspodelu dobiti tuženi je doneo 25.12.2019. godine, kojom je određeno da pravo na isplatu dobiti imaju svi zaposleni koji su u radnom odnosu kod tuženog na dan donošenja ove odluke, odnosno na dan 25.12.2019. godine. Tužilja je u toku 2018. godine bila u radnom odnosu kod tuženog 11 meseci i 21 dan, a ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da iznos naknade koji bi tužilji trebalo da pripadne po ovom osnnovu iznosi 64.597,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za isplatu dobiti, jer joj je ista isplaćena u skladu sa Odlukom tuženog o kriterijumima za raspodelu, s obzirom da tužilja nije bila u radnom odnosu kod tuženog na dan donošenja Odluke o kriterijumima za raspodelu dobiti, što je po ovoj odluci bio kriterijum za priznavanje i isplatu dobiti. Prvostepeni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne radi ni o diskriminaciji tužilje, jer ona nije bila u istoj činjenično-pravnoj situaciji sa zaposlenima kojima je to pravo priznato.

Drugostepenom odlukom je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev usvojen, uz zaključak suda da poslodavac ima pravo da donese odluku o raspodeli dobiti, ali pri tom mora poštovati odredbe o zabrani diskriminacije, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, kada je tužilji isključeno pravo na dobit ostvarenu u 2018. godini, samo na osnovu činjenice da na dan 25.12.2019. godine nije bila u radnom odnosu kod tuženog, iako je u 2018. godini, u kojoj je ostvarena dobit koja se deli, radila 11 meseci i 21 dan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena odluka i tužbeni zahtev usvojen.

Naime, učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, primenom člana 14. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05 ... i 95/18), može se utvrditi ugovorom o radu ili odlukom poslodavca u skladu sa zakonom i opštim aktom, što znači da je pravo zaposlenog na učešće u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, predviđeno kao mogućnost, a ovo pravo zaposlenog, odredbom člana 16. i 17. Zakona, nije određeno kao obaveza poslodavca. Ovo pravo utvrđuje poslodavac ugovorom o radu ili odlukom nadležnog organa, što je u konkretnom slučaju učinjeno odlukom Nadzornog odbora, donetom u skladu sa godišnjim obračunom tuženog.

Na osnovu finansijskog izveštaja tuženi je doneo Odluku o raspodeli dobiti za 2018. godinu Nadzorni odbor, na koju je Skupština Grada Valjeva dala saglasnost rešenjem od 04.10.2019. godine, a 25.12.2019. godine tuženi je doneo i Odluku o kriterijumima za raspodelu dobiti, kojom je utvrdio politiku i kriterijume raspodele, po kojima ovo pravom pripada samo zaposlenima koji su na dan 25.12.2019. godine bili u radnom odnosu kod tuženog. S obzirom da tuženi nije akcionarsko društvo, da bi pravo na raspodelu dobiti ostvarenoj u određenoj poslovnoj godini - u vidu dividende, imali svi zaposleni koji su radili u toj poslovnoj godini, niti je ugovorom o radu predviđena raspodela dobiti, a ovom isplatom nije vršena isplata zarade po osnovu dobiti ostvarene u toku 2018. godine, to pravo na učešće u dobiti preduzeća zaposleni mogu ostvariti samo na osnovu odluke nadležnog organa poslodavca, koji određuje kako mogućnost i pravo na raspodelu dobiti, tako i kriterijume za njegovu podelu. U konkretnom slučaju to je i učinjeno odlukom Nadzornog odbora tuženog o raspodeli dobiti od 20.09.2019. godine, a kriterijumi su utvrđeni odlukom istog organa od 25.12.2019. godine, kojom je to pravo priznato samo zaposlenima koji su na dan njenog donošenja (25.12.2019. godine) bili u radnom odnosu kod tuženog.

Iz navedenog proizilazi da su odluke tuženog o raspodeli i kriterijumima za podelu dobiti ostvarene u 2018. godini, donete u postupku i na osnovu ovlašćenja poslodavca iz člana 14. Zakona o radu, da prema ovako utvrđenim kriterijumima, prilikom određivanja kruga lica koja imaju pravo na dobit, ovo pravo nije priznato tužilji, jer na dan 25.12.2019. godine nije bila u radnom odnosu kod tuženog, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je tužbeni zahtev tužilje odbijen, kao neosnovan.

Pravilno prvostepeni sud zaključuje da tužilja nije diskriminisana kada joj nije isplaćena dobit za ostvarene rezulatate u 2018. godini, s obzirom da je raspodela vršena na osnovu Odluke tuženog od 25.12.2019. godine, po kojoj je ovo pravo priznato samo zaposlenima koji su na dan 25.12.2019. godine bili u radnom odnosu kod tuženog. Kako je tužilji radni odnos kod tuženog prestao 21.12.2018. godine, to tužilja nije bila u istoj činjenično-pravnoj situaciji sa zaposlenima kojima je to pravo priznato ovom odlukom, pa se ne može govoriti o diskriminaciji prilikom isplate dobiti. To dalje znači da bi se eventualno moglo govoriti samo o diskriminaciji određenog broja zaposlenih među kojima je i tužilja, učinjene odlukom tuženog od 25.12.2019. godine, prilikom određivanja kriterijuma za određivanje kruga zaposlenih kojima je to pravo priznato, ali se zaključak o diskriminaciji može doneti tek nakon ocene opravdanosti razloga za određivanje ovakvih kriterijuma. Međutim, kako tužilja tužbom nije tražila i poništaj navedene odluke tuženog od 25.12.2019. godine, niti je ona poništena u prethodno pravnosnažno okončanom zakonom propisanom postupku, to ne može osnovano u ovom postupku potraživati isplati dobiti samo na osnovu činjenice što je radila u godini u kojoj je ostvarena dobit, a koja se odlukom tuženog deli samo zaposlenima koji su na dan donošenja kriterijuma za raspodelu bili u radnom odnosu kod tuženog.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je pobijanom drugostepenom odlukom usvojen tužbeni zahtev uz pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu odluku.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa bi, primenom člana 154. ZPP, imao pravo na naknadu troškova ovog postupka, ali mu isti nisu dosuđeni s obzirom da iste revizijom nije tražio ni bliže opredelio.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić