U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Marković, advokat u ..., protiv tuženog FK „BB“ Beograd, koga zastupa punomoćnik Stevan Kostić, advokat u ..., radi utvrđenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1065/19 od 24.09.2019. godine, u sednici veća održanoj 30. septembra 2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA se kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1065/19 od 24.09.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1 3718/18 od 24.01.2019. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu br. .. od 19.04.2016. godine, te obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 120.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 1065/19 od 24.09.2019. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3718/18 od 24.01.2019. godine, te odbio zahtev tuženog za naknadu parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020 – u daljem tekstu: ZPP) i zaključio da revizija tuženog nije osnovana.

Drugostepena presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je sa tuženim zaključio ugovore o radu 30.03.2010. i 05.07.2012. godine, zatim Ugovor broj .. od 17.08.2012. godine, čiji je predmet bio angažovanje tužioca kao trenera za rad u klubu za period od 30.06.2012. do 30.06.2014. godine, koji je overen od Fudbalskog saveza Srbije i Fudbalskog saveza Beograda, zatim Ugovor broj .. od 24.01.2013. godoine, ugovore o radu od 01.07.2013. godine i od 01.07.2014. godine, i zatim Ugovor br. .. od 30.09.2014. godine. Dana 29.06.2015. godine zaključili su ugovor br. .. radi angažovanja trenera za rad u klubu za period od 01.07.2015. do 30.06.2017. godine i to u profesionalnom statusu, a odredbom člana 3 istog ugovora određena je visina i dospelost neto zarade trenera, ovde tužioca.

Prvostepeni sud je od dva ugovora pod br. .. od 19.04.2016. godine, od kojih je jedan na određeno vreme, a drugi na neodređeno vreme, na osnovu činjenice da je na ugovoru na neodređeno vreme i zavodni pečat tuženog, pored potpisa i pečata tuženog, koji se nalazi na ugovoru na određeno vreme, utvrdio da je između parničnih stranaka naznačenog dana zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme. Tim ugovorom je stavljen van snage ugovor broj .. od 29.06.2015.godine. Klub je saglasan da trener udruži svoj rad na radnom mestu trenera prvog tima FK VV, na neodređeno vreme, i to u profesionalnom statusu. Određena je visina neto mesečne zarade trenera i dospelost. Na osnovu sadržine tog ugovora, kojim je u članu 3. određen način obračuna, visina i dospelost neto zarade trenera, i na osnovu činjenice da je tuženi rešenjem br. .. od 07.06.2016. godine odlučio o korišćenju godišnjeg odmora radnika AA, ovde tužioca, te poređenjem sa propisanom sadržinom prava sportskog stručnjaka po ugovorima o stručnom angažovanju prema Zakonu o sportu, prvostepeni sud je zaključio da je među parničnim strankama saglasnom voljom zaključen ugovor o radu tužioca kod tuženog, po kome je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme, koji zaključak je za pravilan prihvatio i drugostepeni sud.

Tuženi je tužiocu dostavio dopis broj .. od 21.10.2016. godine, dana 21.10.2016. godine, kojim je obavestio tužioca da je raskinuo ugovor broj .. od 29.06.2015. godine sa obrazloženjem da je tužilac odbio da zaključi aneks ugovora o radu broj .. od 29.06.2015. godine.

Nižestepeni sudovi su stava da ovim dopisom tužiocu nije prestao radni odnos kod tuženog, jer se za to nisu stekli uslovi propisani Zakonom o radu u članu 175. -185., u pogledu razloga za prestanak radnog odnosa, niti u pogledu postupka za prestanak radnog odnosa otkazom od strane poslodavca, u odnosu na ugovor o radu broj .. od 19.04.2016. godine.

Revizijom tuženi ističe činjenice prema kojima po njegovom shvatanju nema osnova za zaključak da su stranke imale nameru i zaključile ugovor o radu, već da su zaključili ugovor o stručnom angažovanju tužioca, za rad u klubu kao trenera, kojim se ne zasniva radni odnos. Te činjenice su počev od sadržine odredaba ugovora od 19.04.2016. godine, pa zatim sadržine prethodno zaključenih ugovora, formulara tipskog ugovora o profesionalnom radu koji su stranke koristile svaki put kada bi zaključivali ugovor o stručnom angažovanju tužioca i njihove sadržine, značaja delovodnog pečata na ugovoru, odgovora tužioca na ponudu tuženog od 03.10.2016. godine kojim se tužiocu nudi angažovanje pod istim finansijskim uslovima i roku kao iz Aneksa ugovora br. .. od 29.06.2015. godine, te da stranke nisu konzumirale ugovore zavedene pod brojem .. od 19.04.2016. godine i dr. Međutim, takvi navodi su po prirodi i značaju usmereni na pobijanje utvrđenog činjeničnog stanja o stvarnoj volji parničnih stranaka i sadržini ugovornog odnosa nastalog zaključenjem ugovora od ZPP.

Na utvrđeno činjenično stanje su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da ugovor koga su parnične stranke zaključile 19.04.2016. godine jeste ugovor o radu na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 31. stav 2. Zakona o sportu i člana 30. Zakona o radu.

Ugovor o radu je dvostrani pravni akt. To je slobodno izražena saglasnost volja zaposlenog i poslodavca koja ima za cilj zasnivanje radnog odnosa i na osnovu koje zaposleni zasniva radni odnos kod poslodavca. Dakle, to je obligaciono pravni odnos između poslodavca i zaposlenog te je uslov zasnivanja radnog odnosa. Ugovor o radu je formalni, dvostrano obavezni, teretan, komutativan i individualni ugovor. Njime se uređuju prava obaveze, odgovornosti zaposlenog i poslodavca zbog čega i spada u izvore radnog prava.

Pravilno je primenjeno materijalno pravo i kod zaključka da radni odnos tužiocu nije prestao, te su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tužilac jeste u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu broj .. od 19.04.2016. godine i, kao posledicu nezakonitog faktičkog prestanka radnog odnosa tužiocu, voljom poslodavca, saglasno odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu obevezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu postojanja ugovora o radu.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio potreban za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić