Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a i iz razloga navedenih u članu 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod ,,Železnice Srbije“ A.D. Beograd na neodređeno vreme, a u toku 2015. godine izvršena je statusna promena pravnog lica „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, i to izdvajanjem uz osnivanje i nastalo je novo pravno lice, ovde tuženi. Aneksom broj ... . Ugovora o radu, koji Aneks je broj ...-...-...-...-.../...-... od 28.08.2015. godine, izmenjen je ugovor o radu broj ...-.../...-... od 05.02.2003. godine, tako što je promenjen član 1. ugovora, pa je zaposleni, ovde tužilac, premešten na poslove ... u OC za SP .../... (... .../...). Osnovna zarada zaposlenog utvrđena je kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,20 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174, što mesečno iznosi 25.440,89 dinara, uvećana za poreze i doprinose. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nije dostavio tužiocu obračun zarade koji u sebi sadrži vrednost za ishranu u toku rada, kao i regres u toku celog spornog perioda, niti je tužilac od nadležnih kojima se obraćao dobio bilo kakvo objašnjenje zašto što se naknada ne isplaćuje i ne iskazuje u obračunskim listićima zarade. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke sačinjenog na osnovu raspoložive dokumentacije, utvrđeno je da tuženi nije tužiocu obračunavao i isplatio naknadu za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti je dostavio strukturu vrednosti jednog radnog sata, zbog čega nije bilo moguće utvrditi da li su u vrednost jednog radnog sata uključene naknade za ishranu u toku rada i vrednost regresa od 1/12 za korišćenje godišnjeg odmora, pa je poslednji nominalni iznos koji je tužiocu na ime ishrane u toku rada isplaćen mimo osnovne zarade.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, nalazeći da tuženi na kome je teret dokazivanja nije dokazao da je vršio obračun i isplatu po osnovu obračuna naknade za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena ranijim Kolektivnim ugovorom tuženog, objavljenog u ,,Službenom glasniku RS“ broj 57/95 i 7/00, odnosno primenom parametara koje je tuženi primenjivao prilikom obračuna predmetnih naknada.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da u konkretnom slučaju nema osnova za traženu isplatu za topli obrok i regres jer su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa, a u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretnu realizaciju, odnosno pravnog osnova za ostvarivanje prava tužioca na naknadu traženih troškova. Ovakvo pravno shvatanje zauzeo je i Ustavni sud u svojoj odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog aneksa izmenjen je član 61. Kolektivnog ugovora i određena vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade. Odredbom člana 5. stav 6. aneksa Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas. Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao prava po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo, ali to ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Pri tom se ne može prihvatiti da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznose ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom da aneks kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužilac je u ovom slučaju postavio tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom tih parametara, zbog čega je takav tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 31.279,58 dinara, i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 12.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 7.711,83 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 11.567,75 dinara, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić