OBAVEZUJE SE tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 263/20 od 31.03.2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka. U stavu drugom i trećem usvojen je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. U stavu četvrtom obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2730/21 od 15.10.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Pančevu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju u formi posebne revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pitanja od opšteg interesa.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno odredbi stava 2. istog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je potrebno dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u interesu ravnopravnosti građana. Navedeno iz razloga što se pobijanom drugostepenom presudom odstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, iznetog u odlukama u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog. U tom periodu ovde tuženi kao poslodavac isplaćivao je tužilji, kao i ostalim zaposlenima, naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zarade i druga primanja. Prema pomenutom Pravilniku, naknada troškova za ishranu u toku rada iznosila je 1.500,00 dinara mesečno, a regres za korišćenje godišnjeg odmora 1.000,00 dinara mesečno. Drugostepenom presudom tužilji je dosuđena razlika između pomenutih naknada obračunata u vrednosti propisanoj Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike i Posebnim kolektivnim ugovorom za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva i naknade tih troškova koje su tužilji isplaćene u utuženom periodu. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike primenom odredbi člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, kao i primenom relevantnih odredbi Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno-komunalna preduzeća Grada Pančeva. Prvostepeni sud je stanovišta da se odredba člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica ne odnosi na naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud nalazi da se u osnovnu neto platu u smislu Zakona o privremenom uređivanju osnovica ne uračunavaju oni elementi plate koje zakon i inače ne podovodi pod osnovnu neto zaradu, kao što su troškovi iz člana 118. Zakona o radu. Pod drugim stalnim primanjima kod korisnika javnih sredstava smatraju se primanja koja imaju karakter naknade za rad licu koje nije zasnovalo radni odnos kod korisnika javnih sredstava, u šta se po stanovištu drugostepenog suda ne mogu svrstati pomenute naknade.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili matetrijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odrebe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilja nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknade koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu i usvojio protivtužbeni zahtev, a odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi prvostepenog postupka, koje je tražio u reviziji, a koji su opredeljeni u troškovniku tuženog, dostavljenom u toku postupka. Tuženom su priznati parnični troškovi u prvostepenom postupku za zastupanje putem punomoćnika advokata na tri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara i za sastav tri obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, sve u skladu sa Advokatskom tarifom. Tuženom nisu priznati troškovi drugostepenog i revizijskog postupka jer nisu opredeljeni u skladu sa čl. 163. st. 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić