Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zasnovala radni odnos po osnovu više zaključenih ugovora na određeno vreme u periodu od 04.08.2014. godine do 03.08.2016. godine. Ugovori su zaključivani zbog povećanog obima posla, a za obavljanje poslova ... – ..., sa drugim stepenom stručne spreme u službi u ..., odeljenje ... u organizacionom delu Banje Selters. Nakon isteka svakog od ugovora, tuženi je donosio rešenje o otkazu ugovora o radu zbog isteka roka na koji je zasnovan, da bi ponovo sa tužiljom zaključio ugovor o radu na određeno vreme za sledeći period. Dana 04.08.2016. godine, tuženi je zaključio sa tužiljom ugovor o radu na određeno vreme do povratka privremeno odsutne zaposlene BB, za obavljanje poslova pomoćnog ... (drugi stepen stručne spreme) u istom organizacionom delu. Navedeni ugovor je otkazan osporenim rešenjem tuženog, jer je zaposlena BB, koju je tužilja zamenjivala, otišla u penziju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, poništio rešenje o otkazu ugovora o radu i utvrdio da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da je radila neprekidno 26 meseci i 6 dana u kontinuitetu, te da su se na taj način stvorili uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme shodno odredbi člana 37. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku odbijanjem tužbenog zahteva. Prema stavu drugostepenog suda, tužilja je kod tuženog radila na određeno vreme, ali po dva različita osnova, pa se rad na određeno vreme tužilji po jednom osnovu, radi povećanog obima posla, nije mogao pripisati vremenu trajanja radnog odnosa na određeno vreme, kada je radila po drugom osnovu, radi zamene odsutnog zaposlenog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pobijana presuda ja zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.); da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi između ostalog ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1.); da poslodavac može sa istim zaposlenim da zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka iz stava 4. tač. 1-3) ovog člana po istom, odnosno drugom pravnom osnovu, u skladu sa ovim članom (stav 5.); da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Polazeći od sadržine navedene zakonske norme, da bi radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, potrebno je da rad zaposlenog traje duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju, tužilja je tačno 24 meseca radila kod tuženog na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u kontinuitetu, zbog povećanog obima posla, a zatim je sa tuženim zaključila novi ugovor o radu na određeno vreme, zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda, da je tužilja kod tuženog u navedenom periodu radila po dva različita osnova, te da do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 04.08.2016. godine, nije moglo doći, jer je isti zaključen do povratka privremeno odsutnog zaposlenog, po kom osnovu saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, ne može doći do preobražaja radnog odnosa.

Takođe, prema stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme. Naime, Zakonom o budžetskom sistemu, te Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13), čije su norme obavezujuće i za tuženog, a koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa, kao i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2017. godine. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Pozivanje revidenta na odluku Vrhovnog kasacionog suda Rev2 966/16 od 15.03.2017. godine je neosnovano, s obzirom da je ta odluka doneta u bitno različitoj pravnoj stvari.

Iz iznetih razloga, primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke. Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka, je odbijen primenom odredbe člana 165. ZPP i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić