U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ... i ĐĐ iz ..., čiji su zajednički punomoćnici Dušan Marković i Nikola Janković, advokati iz ..., protiv tuženog JP EPS Beograd, Ogranak RB Kolubara Lazarevac iz Lazarevca, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 507/20 od 18.09.2020. godine, u sednici veća održanoj 14.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilaca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 507/20 od 18.09.2020. godine, u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 142/19 od 26.12.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 42.000,00 dinara, a za sudske takse na reviziju i odluku o reviziji svakom od tužilaca i to: tužiocu AA iz ... iznos od 46.680,00 dinara, BB iz ... iznos od 47.400,00 dinara, VV iz ... iznos od 45.720,00 dinara, GG iz ... iznos od 47.400,00 dinara, DD iz ... iznos od 46.200,00 dinara i ĐĐ iz ... iznos od 45.960,00 dinara, sve u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 142/19 od 26.12.2019. godine, stavovima prvim, drugim, trećim, četvrtim, petim i šestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da im na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno u ovim stavovima izreke kao i da u korist tužilaca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 262.170,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 507/20 od 18.09.2020. godine, stavovima prvim, drugim, trećim, četvrtim, petim i šestim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbijen, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom osmim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 77.404,84 dinara. Stavom devetim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U spornom periodu od marta 2016. godine do septembra 2019. godine obavljali su rad tako što su svaki drugi dan radili u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužioci menjaju druge zaposlene na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan rade od 07 do 19 časova, a drugi dan im je pauza, koji ciklus se redovno ponavlja. Na osnovu navedenog načina rada, prvostepeni sud je izveo zaključak da su tužioci obavljali rad u smenama, te da tuženi prilikom obračuna isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećao za rad po osnovu smenskog rada za 8,9% shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Prvostepeni sud se pozvao na odredbu člana 7. stav 2. tačka 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“ broj 15/15), kojom je ugovoreno da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je za svakog od tužilaca razlika između isplaćene zarade i uvećane zarade po osnovu smenskog rada za sve sate koje su tužioci radili u smeni, a koja predstavlja šteteu koju su tužioci pretrpeli.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužioci radeći po napred opisanom modelu ostvarili pravo na isplatu uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a kako tuženi nije vršio obračun i isplatu uvećane zarade tužiocima za smenski rad, to je tužiocima naneta šteta zbog manje isplaćene zarade u navedenom periodu, zbog čega je tužbeni zahtev usvojio.

Međutim, po oceni drugostepenog suda, rad tužilaca nije smenski rad, zbog čega tužioci nemaju pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, niti im je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 3. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocima nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, imaju pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da tužiocima isplati navedene naknade, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocima, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, pa je primenom tarifnog broj 17. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata) obavezan tuženi da tužiocima solidarno naknadu troškove za sastav revizije u iznosu od 42.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Pored toga tužiocima pripada pravo na nakandu troškova sudskih taksi na reviziju u iznosu od po 7.800,00 dinara i na odluku o reviziji i to tužiocu AA iz ... u iznosu od 38.880,00 dinara, BB iz ... u iznosu od 39.600,00 dinara, VV iz ... u iznosu od 37.920,00 dinara, GG iz ... u iznosu od 39.600,00 dinara, DD iz ... u iznosu od 38.400,00 dinara i ĐĐ iz ... u iznosu od 38.160,00 dinara, primenom Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić