Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Jasika, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd, koga zastupa Ljiljana Popadić, advokat iz ... i AD za železnički prevoz robe „Srbija kargo“, Beograd, koga zastupa Đorđe Đurić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2574/19 od 19.09.2019. godine, u sednici održanoj dana 30.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2574/19 od 19.09.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2574/19 od 19.09.2019. godine, u delu kojim je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 149/17 od 22.04.2019. godine u stavu drugom i trećem izreke i predmet u tom delu VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 149/17 od 22.04.2019. godine, stavom prvim izreke, tuženi su solidarno obavezani da tužilji na ime naknade štete za smenski rad za period od februara 2014. godine do juna 2014. godine, isplate pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na način i u visini bliže označenoj u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražena solidarna isplata naknade štete na ime toplog obroka i regresa za period od februara 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev, kojim je traženo da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz robe ''Srbija Kargo'' Beograd na isplatu naknade štete na ime toplog obroka i regresa za period od septembra 2015. godine zaključno sa januarom 2017. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke sa kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, tuženi su obavezani da tužilji solidarno naknade troškove postupka od 89.168,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2574/19 od 19.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 149/17 od 22.04.2019. godine, u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je izjavila posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi AD ''Železnice Srbije'' je podneo sudu odgovor na reviziju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog prvog reda bila u radnom odnosu od 2003. godine, a od 01.09.2015. godine zaključenjem aneksa ugovora o radu sa radom je nastavila kod tuženog drugog reda. Sve vreme je obavljala poslove magacionera. Prema zaključenom aneksu ugovora o radu, zaposleni ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade i troškove i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U spornom periodu na snazi je bio Kolektivni ugovor tuženog od 30.11.2002. godine, sa aneksom od 26.07.2006. godine. Nakon izvršenih statusnih promena kod prvotuženog usvojen je Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' 4/15). Članom 57. stav 2. navedenog Kolektivnog ugovora predviđeno je da u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena je na 1 radni čas. U članu 55. propisano je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Odredbe Kolektivnog ugovora iz 2015. godine primenjuju se i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo nakon statusne promene. Navedenim Kolektivnim ugovorom, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuje u nominalnom iznosu. Veštačenjem je utvrđeno da je zaposlenom, ovde tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada, da na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pogledu isplaćenih ukupnih zarada tužioca za sporni period naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka, da u postupku veštačenja tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obroka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Veštak je utvrdio visinu potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, a koji iznosi su utvrđeni prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora JŽTP (''Službeni glasnik RS'' 37/95... sa izmenama objavljenim u ''Službenom glasniku RS'' 7/2000), kojim Kolektivnim ugovorom su ugovoreni sporni troškovi, kao i njihova visina, a obzirom da aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, kao i sada važeći Kolektivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ove naknade.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca zaključujući da tokom spornog perioda visina naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za godišnji odmor nije bila ugovorena ni ugovorom o radu, ni nekim drugim važećim aktom na drugačiji način od onog koji je određen u navedenom aneksu Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnom ugovoru koji je u važnosti kod tuženih iz 2015. godine. Činjenica da je tim opštim aktima ugovoreno pravo na naknadu ovih troškova, tako što je uključena u cenu radnog sata, bez nominalnog opredeljenja istih ne znači da zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi nisu isplaćeni. Po oceni nižestepenih sudova nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada jer se Opšti kolektivni ugovor i Kolektivni ugovori iz 1995. i 2000. godine, ne mogu primeniti u ovom slučaju, s obzirom na to da ni jedan nije na pravnoj snazi u utuženom periodu.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindika železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili su Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovor za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je regulisano da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručn spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih presuda jer prvostepeni sud nije prihvatio ni ocenio pravilnost obračuna koji je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti pravilnost nalaza i mišljenja veštaka na osnovu čl. 8 ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić