U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1429/20 od 13.11.2020. godine, u sednici održanoj 14.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1429/20 od 13.11.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 102/19 od 29.01.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka plati 21.500,00 dinara, u roku od osam dana od prijema pismenog otpravka presude, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 102/19 od 29.01.2020. godine, stavom prvim, izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu plati: I na ime naknade za ishranu u toku rada u periodu od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine ukupno 72.286,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos bliže određen u izreci presude i II na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine ukupno 20.754,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos bliže određen u izreci presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka od 54.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1429/20 od 13.11.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 102/19 od 29.01.2020. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade za ishranu u toku rada za period od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine, plati ukupno 72.286,00 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora 20.754,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos bliže određen u izreci presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Vršcu P1 102/19 od 29.01.2020. godine i odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu plati parnične troškove od 54.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postpuka po žalbi od 5.622,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u AD „Železnice Srbije“ kao kod pravnog prethodnika tužioca. Tužilac je sa tuženim zaključio Aneks ugovora o radu kojim je tuženi kao poslodavac sledbenik od AD „Železnice Srbije“ kao poslodavca prethodnika preuzeo Kolektivni ugovor za AD „Železnice Srbije“, sa pripadajućim aneksom. Tužilac je kod tuženog obavljao poslove ... i utvrđeno mu je pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, što podrazumeva bonuse, nagrade i slično, kao i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“. Pod zaradom se smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, kao i sva ostala primanja iz radnog odnosa. Članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za „Železnice Srbije“ od 24.03.2015. godine, propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Tokom postupka izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, te je utvrđena visina nakande za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. U ovom postupku tužilac traži isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, te je utvrđena visina naknade na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz prethodnog Kolektivnog ugovora (poslodavca prethodnika) i na osnovu raspoložive dokumentacije.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova plaćena u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odrebama Aneksa kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine, a po stavu drugostepenog suda navedene naknade ne moraju da budu nominalno izražene u odluci poslodavca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6), koja mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS“, br.4/06),članom 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je članom 5. ovog Aneksa, a potom članom 18. stav 2. Aneksa 7, Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora („Železnice Srbije“, AD („Sl.glasnik RS“, br.4/2015), propisano da u vrednost jednog radnog časa uključena je vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, dok je stavom 4. istog člana propisano da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud pravilno zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.4/2015), a koja je identična i sa odredbom Aneksa kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.4/06), nije izvršena, te da iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može da se utvrdi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je u nominalnom iznosu određena u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocima. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što ne može da se prihvati kao pravilno. Imajući u vidu da tuženi, na kojem je teret dokazivanja nije do zaključenja glavne rasprave izvršio preciziranje i razdvajanje regresa i toplog obroka u strukturi zarade, tako da se može utvrditi njihov nominalni iznos za svakog zaposlenog, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocima pripada pravo na naknadu za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora na osnovu člana 118. Zakona o radu, dok je visina ovih troškova bliže regulisana opštim aktima poslodavca.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da tužioci imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom, u spornom periodu, visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava, odbio tužbeni zahtev, to je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu koji je uspeo u postupku po reviziji, saglasno članovima 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP, dosuđeni su troškovi revizijskog postupka od 21.500,00 dinara, i to za sastav revizije 12.000,00 dinara, taksu na reviziju od 3.800,00 dinara i taksu na revizijsku odluku od 5.700,00 dinara, sve odmereno primenom Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i prema Tar. broju 1 i 2 taksene tarife Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić