Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom odredaba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 111. Zakona o radu, zaključivši da u minimalnoj zaradi koja je tužilji isplaćivana u spornom periodu nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati tužilji u iznosima utvrđenim veštačenjem, a prema prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 1997. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev iz razloga što su u koeficijentu za obračun plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, uz dodatnu argumentaciju da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Plata, naknade i druga primanja tužilje utvrđuju se i obračunavaju primenom Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 88/17 ... 129/21) i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je donela Vlada Republike Srbije na osnovu člana 8. navedenog zakona. Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, pored ostalog, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika republike i Narodne skupštine (član 3. stav 1.) i da koeficijent koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu u sebi sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 1. i 2.).

Prema odredbi člana 118. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.). Odredbom člana 2. stav 2. tog zakona, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Sledstveno izloženom, supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih posebnim zakonom nisu uređeni na drugačiji način. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plata sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to navedena odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu predviđene ni Posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice loaklne samouprave. S obzirom da je tužilji naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to joj ne pripada pravo na dodatnu isplatu ovih naknada koju potražuje podnetom tužbom, bez obzira na činjenicu da joj je isplaćivana minimalna zarada.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković