U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Maša Bjelogrlić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi utvrđenja i vraćanja na rad, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 45/16 od 28.10.2016. godine i o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5965/13 od 31.12.2015. godine, u sednici održanoj 08.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, žalba tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 45/16 od 28.10.2016. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5965/13 od 31.12.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2224/13 od 16.07.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Privrednom sudu u Beogradu počev od 09.04.2002. godine, kao i da se obaveže tužena da je vrati na rad. Stavom drugim izreke obavezan je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 16.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5965/13 od 31.12.2015. godine, odbijena je žalba tužilje, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 395. ZPP.

Rešenjem R4 45/16 od 28.10.2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odluči o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 395. ZPP.

Tužilja je protiv rešenja drugostepenog suda izjavila žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene žalbe, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da se u konkretnom slučaju radi o postupku započetom pre stupanja na snagu novog Zakona o parničnom postupku, odnosno pre 01.02.2012. godine („Sl. glasnik RS“ broj 72/11), pa se, primenom odredbe člana 506. stav 1. u vezi člana 508. tog Zakona, ovaj postupak ima sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe („Sl. glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, što i žalbu tužilje čini nedozvoljenom.

Naime, žalba kao pravni lek može se izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385.ZPP). Protiv odluka drugostepenog suda – pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu i rešenja drugostepenog suda, stranke mogu izjaviti reviziju (član 394. i 412. stav 5. ZPP).

Kako je protiv rešenja drugostepenog suda izjavljena žalba, to je na osnovu člana 411. u vezi člana 373. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. u vezi člana 439. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), po kojoj je revizija u sporovima za zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa uvek dozvoljena, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužilje da se utvrdi da je zasnovala radni odnos u Privrednom sudu u Beogradu na neodređeno vreme počev od 09.04.2002. godine, te da je tužena vrati na rad.

Odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva nižestepeni sudovi su utvrdili da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 31.03.2000. godine, tužilja primljena u radni odnos na određeno vreme u trajanju od 24 meseca, počev od 03.04.2000. godine, radi stručnog osposobljavanja i sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita. Među strankama nije sporno da je nakon 03.04.2002. godine tužilja nastavila da dolazi u sud, da je 14.05.2002. godine otvorila bolovanje, a da je 21.05.2002. godine dobila obaveštenje da joj je radni odnosu u sudu prestao sa 03.04.2002. godine. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu od 28.10.2005. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos u (tada) Trgovinskom sudu u Beogradu. Ova presuda postala je pravnosnažna 06.09.2007. godine – donošenjem drugostepene odluke, kojom je žalba tužilje odbijena, kao neosnovana. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.03.2009. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Odredbom člana 64. Zakona o sudovima (“Sl. glasnik RS” br.46/91, … i 71/92), propisano je da se na zaposlene u sudovima, ukoliko ovim ili drugim zakonom nije drukčije predviđeno, primenjuju odredbe posebnih propisa kojima su utvrđeni položaj, prava i obaveze zaposlenih u državnim organima. To znači da se na radne odnose zaposlenih u sudu, u spornom periodu, primenjivao Zakon o radnim odnosima u državnim organima (“Sl. glasnik RS” br. 48/91, … i 39/02), s tim što se u skladu sa odredbom članom 1. stav 3. ovog Zakona, u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u državnim organima, koja ovim zakonom nisu posebno uređena - primenjuju (opšti) propisi koji regulišu radne odnose. Zakon o radnim odnosima u državnim organima ne predviđa mogućnost prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kao ni Zakon o radnim odnosima (“Sl. glasnik RS” br 55/96, … i 43/01), koji je bio na snazi u vreme zasnivanja radnog odnosa tužilje, ali je takva mogućnost predviđena Zakonom o radu (“Sl. glasnik RS” br. 70/01 i 73/01), koji je bio na snazi u momentu prestanka radnog odnosa tužilje.

Prema odredbi 23. stav 1. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” br. 70/01 i 73/01), radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova, a primenom stava 4. istog člana, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Tužilja je primljena u radni odnos u privrednom sudu, u svojstvu ..., čiji status reguliše odredba člana 61.i 62. Zakona o sudovima, kojima je određeno da se pripravnik u sud prima na određeno vreme, a najduže tri godine i postupno se raspoređuje na sve poslove kako bi stekao praksu u svim oblastima sudskog rada, a mogu se primiti i diplomirani pravnici (u skladu sa posebnim zakonom) radi stručnog osposobljavanja i sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita. Za razliku od pripravnika, za stručnog saradnika u sudu prima se diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 58. stav 1. Zakona o sudovima).

Imajući u vidu napred citirane odredbe posebnih zakona koji regulišu status i radne odnose zaposlenih u sudu, kao i opšteg zakona koji reguliše radne odnose - koji se supsidijerno primenjuje, proizilazi da iako Zakonom o radnim odnosima u državnim organima (koji je bio na snazi u vreme zasnivanja radnog odnosa tužilje), kao i Zakonom o sudovima (koji je bio na snazi u spornom periodu), nije predviđena mogućnost prerastanja radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, u konkretnom slučaju bi se mogao primeniti Zakon o radu (važeći u vreme prestanka radnog odnosa tužilje), kojim je odredbom člana 23. stav 4. predviđena mogućnost prerastanja radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, ali za to nisu ispunjeni uslovi predviđeni ovim ali i posebnim zakonima. Naime, uslov za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu navedene zakonske odredbe, potrebno je da je primljen na određeno vreme za obavljanje određenih poslova, te da je na tim poslovima nastavio da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan.

U konkretnom slučaju tužilja jeste zasnovala radni odnos na određeno vreme u sudu, u trajanju od 24 meseca, ali ne radi obavljanja određenih poslova, u smislu člana 23. stav 1. Zakona o radu, već je primljena kao pripravnik, isključivo radi stručnog osposobljavanja i sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita, kako se navodi i u rešenju o zasnivanju radnog odnosa. Pri tom, nakon isteka roka na koji je pripravnik primljen u radni odnos i položenog pravosudnog ispita, on može, u skladu sa odredbom člana 11. stav 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, nastaviti da radi na neodređeno vreme i može biti raspoređen na odgovarajuće radno mesto, što podrazumeva radno mesto stručnog saradnika, u skladu sa odredbom člana 58. stav 1. Zakona o sudovima, ali ako u sudu za to postoje uslovi. Dakle, nakon isteka roka od 24 meseca na koji je zasnovala radni odnos, tužilja nije mogla nastaviti rad u sudu u statusu pripravnika i u slučaju da je radila 5 radnih dana nakon isteka roka na koji je primljena, a na radno mesto stručnog saradnika mogla je biti raspoređena samo odlukom rukovodioca organa (predsednika suda), i to ukoliko su za to ispunjeni uslovi – odnosno da je položila pravosudni ispit i da u sudu postoji takva potreba. Kako u konkretnom slučaju ni jedan od ovih uslova nije ispunjen, odnosno tužilja nije primljena radi obavljanja poslova stručnog saradnika, već radi stručnog osposobljavanja i sticanja uslova za polaganje pravosudnog ispita, niti je nakon isteka perioda od 24 meseca odlukom predsednika suda raspoređena da obavlja poslove stručnog saradnika, posebno imajući u vidu da do dana prestanka radnog odnosa nije položila pravosudni ispit (pravosudni ispit je položila tek 05.07.2002. godine), to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen zahtev tužilje za utvrđenje da je zasnovala radni odnos u sudu na neodređeno vreme uz obavezu tužene da je vrati na rad, kao neosnovan.

Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužba kojom je tužilja tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos u sudu na neodređeno vreme neblagovremena.

Zakon o radnim odnosima u državnim organim reguliše rokove za zaštitu povređenih prava pred sudom u slučaju donošenja rešenja ili nedonošenja odluke po zahtevu zaposlenog (član 71.Zakona). Odredbom člana članom 122. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 70/01 i 73/01), propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana).

Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter odredbe o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisanog članom 122. Zakona o radu, kao opšteg zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa, odnosno za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Dakle, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan - materijalno-pravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilja je obaveštenje o prestanku radnog odnosa primila 21.05.2002. godine, a tužbu sa zahtevom za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, podnela je 31.03.2009. godine, iz čega proizilazi da je tužba podneta po proteku zakonom propisanog prekluzivnog roka, od prijema obaveštenja, odnosno 6 godina 10 meseci i 27 dana od saznanja za eventualnu povredu prava. Okolnost što je tužilja (eventualno blagovremeno) podnela najpre tužbu sa zahtevom da se utvrdi da joj je nezakonito prestao radni odnos, o kojoj je pravnosnažno odlučeno 06.09.2007. godine, ne utiče na drugačiji način na ocenu blagovremenosti tužbe za utvrđenje u ovom sporu, jer utvrđenje da je tužilji nezakonito prestao radni odnos na određeno vreme ne podrazumeva nužno istovremeno i utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, već se takav zahtev mora podneti (u zakonskom roku) uz zahtev za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, odnosno uz zahtev da joj je nezakonito prestao radni odnos, ukoliko želi takvu pravnu posledicu.

U skladu sa iznetim, sudovi su bili u obavezi da tužbu tužilje u ovoj pravnoj stvari odbace, kao neblagovremenu, ali kako su istovetne pravne posledice odbijanja tužbenog zahteva i odbačaja tužbe sa zahtevom za utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je to bez uticaja na drugačiju odluku po reviziji tužilje.

Na ovaj način, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić