.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 835/2017
20.04.2017. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladan Kostić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., Regionalni centar ... – Ogranak ..., radi utvrđivanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/16 od 22.12.2016. godine, u sednici održanoj 20.04.2017. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJU SE presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/16 od 22.12.2016. godine i Osnovnog suda u Vranju P1 68/15 od 30.05.2016. godine, tako što se usvaja tužbeni zahtev tužilje i utvrđuje da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 31.12.2014. godine, a tuženi se obavezuje da tužilju vrati na rad i rasporedi je na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, zvanju i sposobnostima.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 126.750,00 dinara, u roku od 15 dana.
O b r a z l o ž e nj e
Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2473/16 od 22.12.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P168/15 od 30.05.2016. godine. Tom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se prema tuženom utvrdi da je ona radnik na neodređeno vreme kod tuženog počev od 31.12.2014. godine i da se naloži tuženom da ovo pravo prizna tužilji i vrati je na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, zvanju i sposobnostima, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kod tuženog u periodu od 30.03.2011. godine do 31.12.2014. godine, (sa prekidom od 17.12.2012. do 9.04.2013. i 1.07.2013 do 1.10.2013.), po osnovu 11 zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima, obavljala poslove samostalnog stručnog saradnika za pravne i opšte poslove, koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta tuženog od 11.05.2009. godine (pod tačkom 315). U periodu od 01.11.2013. do 31.12.2014. godine (duže od jedne godine) bila je radno angažovana na istim poslovima neprekidno; odnosno bez prekida dužeg od 30 radnih dana. Po isteku poslednjeg u nizu zaključenih ugovora, prestalo je radno angažovanje tužilje po tom osnovu.
Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužilje za utvrđenje radnog odnosa, polazeći od pravne prirode ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, koji ne predstavljaju radni odnos, već rad van radnog odnosa koji ne može prerasti u radni odnos na neodređeno vreme.
Ovakav zaključak nižestepenih sudova je pogrešan.
Naime, prema članu 197. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova (120 radnih dana u kalendarskoj godini), ne može se produžavati. To bi značilo da ukoliko postoji potreba za obavljanjem određenih poslova duže od 120 radnih dana, kao u konkretnom slučaju, poslodavac je dužan da te poslove utvrdi svojim aktom, a za njihovo obavljanje zasnuje radni odnos, odnosno zaključi ugovor o radu.
Kako je tužilja radno angažovana za obavljanje poslova koji po svojoj prirodi ne predstavljaju privremene i povremene poslove s obzirom da su trajali mnogo duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, tuženi je bio u obavezi da za obavljanje tih poslova (koji su utvrđeni aktom o sistematizaciji), sa tužiljom zaključi ugovor o radu. Tuženi poslodavac to nije učinio, pa su se stekli uslovi za primenu fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu, koja je propisana u cilju zaštite lica sa kojim poslodavac ne zaključi ugovor o radu na zakonom propisan način.
Kako je u pobijanim nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio nižestepene presude i usvojio tužbeni zahtev.
Odlučujući o troškovima celokupnog postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 154. i 153. stav 1. ZPP, tužiocu su priznati troškovi u ukupnom iznosu od 126.750,00 dinara i to na ime sastava tužbe i obrazloženog podneska u visini od po 16.500,00 dinara, na ime zastupanja od strane advokata na dva održana i na jedno odloženo ročište ukupno 27.750,00 dinara i na ime sastava žalbe i revizije od strane advokata u iznosu od po 33.000,00 dinara, prema važećoj AT.
Predsednik veća - sudija
Predrag Trifunović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
