U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat u ..., proitv tuđenog AD za železnički prevoz robe Srbija kargo Beograd, Nemanjina br. 6., čiji je punomoćnik Đorđe Đurić, advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2123/20 od 27.11.2020. godine, u sednici održanoj 13. maja 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilaca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2123/20 od 27.11.2020. godine tako što se ODBIJA, kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Ubu P1 20/19 od 12.06.2020. godine, i odbija se zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 47.228,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ubu P1 20/19 od 12.06.2020. godine u I stavu izreke je obavezan tuženi da tužiocu AA na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada, u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zateznim kamatama od određenih datuma do isplate, kako je navedeno u tom stavu izreke, u II stavu izreke je obavezan tuženi da istom tužiocu isplati po osnovu neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.04.2016. godine do 31.12.2016. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od određenih datuma do isplate, kako je navedeno u tom stavu izreke, u III stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu BB isplati po osnovu naknada za ishranu u toku rada, u periodu od 01.05.2016. godine do 31.12.2016. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od određenih datuma do isplate, kako je navedeno u tom stavu izreke, te u IV stavu, obavezan je tuženi da istom tužiocu isplati na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.05.2016. godine do 31.12.2016. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od određenih datuma do isplate kako je navedeno u tom stavu izreke i u V stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu AA naknadi troškove postupka u iznosu od 59.833,95 dinara, a tužiocu BB da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.819,83 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2123/20 od 27.11.2020. godine preinačio navedenu presudu tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca da se obaveže tuženi da tužiocima isplati tražene iznose na ime neisplaćenih iznosa naknade na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu u toku rada, sa traženim zakonskim zateznim kamatama, i obavezao tužioce da tuženom naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 26.614,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude drugostepenog suda su tužioci podneli dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobijaju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br, 72/11… i 18/20) zbog čega revizijski sud nije odlučivao o predlogu revidenta da se revizija dozvoli kao izuzetno dozvoljena po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu izdvajanjem uz osnivanje od pravnog prethodnika, Preduzeća Železnice Srbije ad Beograd, , te je kod tuženog u primeni u spornom periodu Kolektivni ugovor za Železnice Srbije ad („Službeni glasnik RS“ br. 4/15), koji je po osnivanju preuzeo tuženi. Prema zaključenim ugovorima o radu tužioci imaju pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rad, uvećanu zaradu, naknadu zarade i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. Odredbama Kolektivnog ugovora u vrednost jednog radnog časa za obračun zarade uključena je vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, dok nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano izražene, niti je tuženi u obračunima zarada tužiocima iskazivao novčani iznos spornih naknada. Tuženi nije ni odlukom predvideo visinu regresa i toplog obroka, niti je mogao da se izjasni o njihovoj visini. Naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu bile uračunate u osnovnu zaradu tužilaca tokom predmetnog perioda, niti su im isplaćene od strane tuženog. Na osnovu ocene nalaza veštaka utvrđena je visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema parametrima sadržanim u odredbama Kolektivnog ugovora JŽTP Beograd („Službeni glasnik RS“ br. 37/95… 7/00), prema kojima je tuženi ranije isplaćivao predmetne naknade, u nedostatku konkretne regulative, u kojoj visini su tužioci i opredelili tužbene zahteve. Prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenih činjenica zaključio da je pravo tužilaca na isplatu navedenih naknada samo deklaratorno navedeno u Kolektivnom ugovoru, i da tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da je tužiocima obračunao i isplatio predmetne naknade, te je usvojio tužbene zahteve, pozivom na odredbe Zakona o radu iz člana 118. tačka 1., 5. i 6, člana 105. stav 1. i člana 121. stav 1.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve pozivom na odredbu člana 118. tačka 1.4 Zakona o radu, prema kojima zaposleni pravo na naknadu ostvaruju u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te kada je u opštem aktu propisano da se u cenu radnog časa uračunava i vrednost po osnovu regresa i za ishranu u toku rada, tada zaposleni ne može posebno ostvarivati naknadu ovih troškova, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Smatra da je bez uticaja okolnost da visina regresa i naknade za ishranu nije vrednosno iskazana i da se ne može utvrditi u kom procentu učestvuje u vrednosti radnog časa, da ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužilaca na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora po kom bi to pravo mogli ostvariti.

Osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 16/05) predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, i moraju biti isplaćene svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Međutim, navedenim odredbama Kolektivnog ugovora, a ni posebnim aktom, tuženi poslodavac nije odredio iznos koji predstavlja naknadu ovih troškova, uključen u vrednost jednog radnog časa. Stoga je zaključak drugostepenog suda, da je tuženi u skladu sa opštim aktom tužiocima kroz vrednost radnog časa zarade obračunao i isplaćivao naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom odredbe člana 57. Kolektivnog ugovora - pogrešan, već je pravilan zaključak da je tuženi navedene zakonske odredbe primenjivao na štetu tužiocima, i da naknade troškova koje su predmet tužbenog zahteva tužiocima nije isplatio, što je i utvrđenje prvostepenog suda. S obzirom da tuženi nije odredio visinu tih naknada, tužioci mogu potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranije važećeg kolektivnog ugovora, koji su iznosi utvrđeni veštačenjem, od strane prvostepenog suda.

Kako su tužioci postavili tužbene zahteve u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka, koji nalaz je prvostepeni sud prihvatio, to su tužbeni zahtevi osnovani, u skladu sa čim je preinačena pobijana presuda, i u delu odluke o tužbenim zahtevima i u delu odluke o troškovima postupka.

Prema izloženom je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke ove presude.

Tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove postupka po reviziji, u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije, i na ime sudske takse za reviziju iznos od 29.228,00 dinara, ukupno 47.228,00 dinara, na osnovu odredaba člana 153., 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić