Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu „...“, sa koeficijentom za obračun plate od 6,30. Kod tužene u spornom periodu nije bila obezbeđena ishrana za zaposlene, već je bila obezbeđena isključivo za decu u vrtiću. Tužena je tužilji u utuženom periodu obračunavala zaradu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama tako što je koeficijent radnog mesta od 6,30 množen propisanom osnovicom za dati mesec, a ukoliko je tako obračunata plata bila niža od iznosa minimalne plate, tužena je vršila doplatu (korekciju) plate do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužilje nisu posebno iskazane naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres, niti je iskazano koji deo koeficijenta se odnosi na ove naknade. Veštačenjem je utvrđena naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres u dve varijante i to: prema parametrima iz odredbe člana 32. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 50/2008, Aneks 1 br.104/2008 i Aneks 2 br.8/2009) u prvoj varijanti; prema najpovoljnijem kriterijumima u trenutno važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji kojim je propisan dnevni iznos naknade troškova za ishranu u toku rada u visini od 250,00 dinara bruto i mesečni iznos regresa u visini od 1/12 minimalne zarade, u drugoj varijanti, korigovan u pogledu spornog perioda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe čl. 111. i 118. Zakona o radu, zaključio da u iznosu minimalne zarade ne mogu biti sadržane predmetne naknade, pa je tuženu obavezao da tužilji isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu obračuna prema kriterijumima u uporedno važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi predmetno potraživanje tužilje, a koji se odnose na javna preduzeća.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio nalazeći da se za utvrđivanje i obračun plate tužilje, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, u odredbi člana 4. stav 2. propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, drugostepeni sud je zaključio da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme i Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. tačke 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisao je način utvrđivanja plate, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Platu zaposlenih u javnim službama određuje osnovna plata koju čini proizvod osnovice za obračun plate (koju utvrđuje Vlada) i koeficijenta (utvrđenih aktom Vlade), dodataka na platu propisanih tim zakonom (minuli rad, prekovremeni rad, terenski dodatak, rad noću i na dan državnih i verskih praznika) i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate. Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Zakon o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91... 83/14), propisuje da se javnom službom u smislu tog zakona smatraju ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom koji obavljaju delatnost odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugih zakonom utvrđenih interesa u određenim oblastima. Radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja, osnivaju se ustanove. Ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti poslova iz člana 3. tog zakona mogu se osnovati prema članu 4. tog zakona. Republika, autonomna pokrajina i lokalna samouprava sredstva za obavljanje delatnosti obeđuje iz budžeta i drugih izvora u skladu sa zakonom, pa su zaposleni kod tih poslodavaca u poosebnom režimu rada.

Na osnovu odredbe člana 35. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 43/17) bilo je propisano (do 13.07.2020. godine) da zaposleni ima pravo na platu u skladu sa zakonom koja se utvrđuje na osnovu: 1) osnovice za obračun plata; 2) koeficijenta; 3) dodataka na platu i 4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom. Ista regulativa sadržana je i u odredbama čl. 36. i 37. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 97/20, koji je stupio na snagu 15.07.2020. godine).

Dakle, regulativa obračuna i isplate plata u javnim službama, u skladu sa normama posebnog zakona, nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarada prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno odražava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u javnim službama, primenom posebnih zakona i opštih akata, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji je vršena doplata do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate zaposlenima u javnim službama u visini vrednosti minimalne zarade, ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog statusa prema kome zaposleni koji u skladu sa zakonom ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe čl. 108. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, posebnom normom pa tako ni Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 43/17) ni Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 97/20) ne sadrže odredbe koje se odnose na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti njihovu visinu. Te naknade obuhvaćene su i sadržane u koeficijentu za obračun plate (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plate, zbog čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima odnosno opšteg kolektivnog ugovora. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga se navodima revizije tužilje neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, člana 154. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić