Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i obavljali poslove svog radnog mesta (..., ..., ..., ... i ...). Tuženi je 19.01.2017. godine doneo izmenu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, koji je stupio na snagu 13.06.2017. godine i kojim je smanjen broj izvršilaca na radnim mestima na koja su tužioci bili raspoređeni. Nakon toga, doneo je Odluku o uređivanju viška zaposlenih od 13.07.2017. godine, a zatim izvršio bodovanje svih zaposlenih primenom kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih koji su predviđeni opštim aktom tuženog. Tužioci nisu prigovarali na bodovanje, a svi su ocenjeni najmanjim brojem bodova na svojim radnim mestima. Iz ovih razloga, tuženi je utvrdio da je za njihovim radom prestala potreba i obezbedio im meru zapošljavanja - rad kod drugog poslodavca. U sprovođenju navedene mere, tuženi je svim tužiocima pre prestanka radnog odnosa dostavio ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu. Tužioci su odbili zaključenje navedenih Aneksa, kao i ugovora o radu sa drugim poslodavcima, pa im je radni odnos prestao zbog odbijanja da zaključe anekse ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su rešenja o otkazu ugovora o radu tužilaca nezakonita i usvojili su tužbeni zahtev. Naime, tuženi je imao mogućnost da u okviru rešavanja viška zaposlenih ponudi tužiocima zaključenje Aneksa ugovora o radu kao meru zapošljavanja - rad kod drugog poslodavca, ali pri tom morao je da utvrdio i da li su ponuđeni poslovi odgovarajući, što on nije učinio, iz čega proizlazi da su aneksi nezakoniti, a samim tim i rešenja o prestanku radnog odnosa.

Vrhovni sud je našao da se neosnovano revizijom tuženog ukazuje da je navedeno stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, kao i da zaposlenom može da prestane radni odnos ako odbije zaključenje aneksa ugovora u smislu člana 171. stav 1. tačka 1-5. ovog zakona.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora o radu) radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada.

Odredbom člana 172. stav 1. i 3. istog zakona, propisano je da uz aneks ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora o radu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne 3 može biti kraći od osam radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora, a da zaposleni koji odbije ponudu aneksa ugovora u ostavljenom roku, zadržava pravo da u sudskom postupku povodom otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 2) ovog zakona, osporava zakonitost aneksa ugovora.

U konkretnom slučaju, a suprotno navodima revizije, tužiocima je u postupku rešavanja viška zaposlenih ponuđena mera zapošljavanja rad kod drugog poslodavca, pri čemu tuženi nije utvrdio i da li su ponuđeni poslovi odgovarajući. Pravilno sudovi zaključuju da je u ovoj situaciji obaveza tuženog bila da utvrdi da li poslovi na koje su tužioci trebalo da budu premešteni odgovarajući u smislu vrste i stepena njihove stručne spreme. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i ovaj sud smatra da iako je postojala objektivna potreba da se tužioci premeste na druge poslove (materijalna pretpostavka za premeštanje tužilaca je da su oni predstavljali tehnološki višak i da je upućivanje kod drugog poslodavca jedna od mera rešavanja viška), oni su opravdano odbili da zaključe anekse ugovora o radu, jer su mogli biti premešteni samo na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njihove stručne spreme. Tužioci su iskoristili mogućnost da ne prihvate ponuđene anekse i da zadrže pravo da pred nadležnim sudom osporavaju njihovu zakonitost (što su i učinili), a za koje je u ovom postupku i utvrđeno da su nezakoniti.

Ostale navode revizije ovaj sud nije obrazlagao imajući u vidu da su bili predmet ocene od strane Apelacionog suda.

Iz izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, s obzirom da tuženi u ovom postupku nije uspeo, pa je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić