U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca G.S. iz B., čiji je punomoćnik N.N., advokat u B., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća – Gradsko saobraćajno preduzeće B. iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3502/14 od 06.11.2014. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 3502/14 od 06.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P1 2374/12 od 25.03.2014. godine je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 17/219 od 22.05.2012. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i nadoknadi mu sve troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 3502/14 od 06.11.2014. godine, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio navedenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, a odbio je i zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove žalbenog postupka.

Protiv naznačene presude Apelacionog suda u Beogradu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio radnik tuženog na poslovima kontrolora. Tuženi je doneo program rešavanja viška zaposlenih i u skladu sa njim je zaključio sporazum sa preduzećem A.S.T. te je jedna od mera rešavanja viška zaposlenih predviđena ovim programom bila i premeštaj zaposlenih kod drugog poslodavca. Programom rešavanja viška zaposlenih je čitava služba u kojoj je tužilac radio bila ukinuta. Tuženi je tužiocu ponudio da zaključi aneks ugovora o radu za premeštaj na drugi posao kod drugog poslodavca od 26.04.2012. godine. U ostavljenom roku tužilac nije potpisao aneks ugovora, pa mu je tuženi otkazao ugovor o radu rešenjem broj 17/219 od 22.05.2012. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca primenom člana 179. stav 2. tačka 7. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/2005, 61/2005), te člana 171. stav 1. tačka 4. istog Zakona kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. ovog zakona, dok je odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. predviđeno da program naročito sadrži mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i citirane zakonske odredbe pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiocu kao višku zaposlenih zakonito prestao radni odnos sa danom 20.05.2012. godine. Razlog je odbijanje ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu koja mu je učinjena u skladu sa donetim Programom rešavanja viška zaposlenih, jer je ceo sektor u kome je tužilac kao kontrolor radio ukinut, a kao jedna od mera predviđena Programom je bila ta da se pitanje viška zaposlenih reši upućivanjem na rad kod drugog poslodavca za obavljanje istih poslova, odnosno poslova kontrole naplate karata. Tuženi je postupio u svemu prema Zakonu o radu pri čemu je najbitnija činjenica da je ceo sektor u kome je tužilac radio ukinut, da je odbijanje tužioca da potpiše aneks ugovora i pređe kod drugog poslodavca i obavlja iste poslove, bila neopravdana i da je stoga rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Vrhovni kasacioni sud je cenio revizijke navode tužioca koji su suštinski ponovljeni žalbeni navodi o kojima se već izjasnio apelacioni sud. Nema retroaktivnosti u otkazu ugovora o radu niti nezakonitosti u tome što je otpravak rešenja o otkazu datiran sa 22.05.2012. godine, a što je radni odnos tužiocu prestao 20.05.2012. godine. Ponudu za otkaz ugovora o radu je tužilac primio 03.05.2012. godine i nije se izjasnio u ostavljenom roku od osam dana, te je primenjena tačka 4. ponude gde je njegova neaktivnost protumačena kao odbijanje zaključenog aneksa ugovora o radu što predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu od strane tuženog, što je tuženi i iskoristio. U drugom stavu rešenja o otkazu je navedeno da zaposlenom prestaje radni odnos osmog dana od dana odbijanja ponude, tj. sa danom 20.05.2012. godine. Nema nezakonitosti u proceduri kod tuženog, niti ova razlika u datumu u samom rešenju o otkazu ugovora o radu čini otkaz nezakonitim kao što to pogrešno zaključuje revident.

Kako materijalno pravo nije pogrešno primenjeno na čemu se zasniva revizija tužioca, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu na osnovu člana 414. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.