Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 1088/2020 od 20.01.2022.godine obavezan je tuženi da tužiocu, pored iznosa troškova prvostepenog postupka dosuđenih presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1088/20 od 14.12.2020.godine, isplati još iznos od 4.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod „Trace PZP Vranje“, na radnom mestu ... . U periodu pre zasnivanja radnog odnosa kod tuženog tužilac je bio u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „ Vranje“. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad tim preduzećem. U stečajnom postupku preduzeće je prodato tuženom, ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine. Tuženi je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom, koji čine pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac, kupovinom osnivačkih prava, ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi, radi namirenja stečajnih poverilaca. Dana 02.08.2018. godine izvršena je statusna promena pripajanja privrednih društava „Trace PZP Vranje“ i „Trace PZP Niš“, i promenjen naziv tuženog u „Trace Srbija“ a.d. Niš. U ovom postupku tužilac potražuje neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu minulog rada, u visini prema nalazu veštaka ekonomsko- finansijske struke, za period od januar 2015. godine do decembra 2015. godine.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica prestanak stečajnog dužnika, a kupac stečajnog dužnika nije njegov pravni sledbenik, niti je pravno lice koje nastaje pravni sledbenik stečajnog dužnika. Nakon prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ostaje stečajna masa, subjekat u pravu - pravna fikcija, čiji je zadatak da namiri i naplati potraživanja koja su sporna kada je stečajni dužnik bio poverilac, odnosno da se iz nje namire sva potraživanja i svi troškovi stečaja, a saglasno odredbi člana 132. stav 2. Zakona o stečaju, na stečajni postupak se nastavlja u odnosu na stečajnu masu. Članom 136. stav 6. istog zakona propisano je da za potraživanje prema stečajnom dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka, ni stečajni dužnik ni njegov kupac ne odgovaraju.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova odredba tužiocima daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo stoga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac, ovde tuženi, ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica i da je ostvaren kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP „Vranje“ kod koje je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je zasnovao radni odnos, te zato zaključio da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište drugostepenog zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i načini pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca, u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog Zakona propisano da, posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

Imajući u vidu navedene odredbe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju kao merodavni propis ima se primeniti Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Stoga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika.

Iz izloženih razloga, drugostepena presuda je preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao i njegov zahtev za naknadu troškova postupka i odlučeno kao u stavu prvom izreke na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara a koji troškovi su odmereni u skladu sa uspehom u sporu i oredeljenim zahtevom tužene.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić