Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1109/18 od 14.09.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti plati još 40.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 16.01.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijene su žalbe i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija delimično neosnovana, delimično nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen ... godine) bio je u radnom odnosu kod tuženog po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 14.10.2013. godine do 13.12.2014. godine, na poslovima .... Rad na ovoj mašini podrazumevao je ličnu i kolektivnu normu. Zbog dobrog savladavanja rada tužilac je postavljen za koordinatora na liniji ..., gde je radio uporedo na dve mašine. Tužilac je pored aktivnog rada na mašini morao da kontroliše i rad drugih zaposlenih. Prilikom rada na mašini tužilac je bio u stojećem, polusagnutom položaju osam časova uz aktivno učešće desne noge, kojom je gurao papučicu, dok je leva noga trpela statičko opterećenje zbog ovakvog položaja, a trpeo je i kičmeni stub, zbog stalnog prinudnog položaja dinamičkog vertebralnog segmenta. Nakon šest meseci rada na ovoj mašini kod tužioca su se javili najpre blaži, a zatim jaki bolovi u zadnjoj loži i kolenu leve noge, gde se povremeno pojavljuje i cista, kao i otoci, što je dovelo do hramanja tužioca. Od 02.06.2014. godine tužilac je bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti. U tom periodu koristio je fizikalne terapije, a od strane specijaliste ortopeda konstatovano je pucanje zadnjeg roga unutrašnjeg meniskusa levog kolena, delimično oštećenje prednjeg ukrštenog ligamenta u predelu donjeg pripoja, umerena hondro malacija – razmekšavanje hrskavice čašice kolena. Drugostepena lekarska komisija konstatovala je da je tužilac sposoban za rad od 30.07.2014. godine, sa preporukom da se usvoji predlog za raspoređivanje na lakše radno mesto, međutim, tužilac je nakon vraćanja na rad nastavio da radi iste poslove. Tužiocu je 04.09.2014. godine urađena artroskopska operacija levog kolena sa parcijalnom menisektomijom unutrašnjeg meniskusa kolena, a sledećeg dana pušten je na kućno lečenje, pa s obzirom da je otežano hodao i da je i dalje bila prisutna bol u kolenu, otpočeo je fizikalni tretman, zbog čega je bio sprečen za rad do 16.11.2014. godine. Po uputu lekara tužilac nije smeo da kleči, čuči i duže stoji, pa je predložena promena radnog mesta. Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 03.03.2015. godine, kod tužioca je utvrđen prvi stepen teškoća i prepreka u radu koje su male, ne utiču na radnu sposobnost i utvrđen mu je status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima. Utvrđeno je da tužilac nije sposoban za duže stajanje, hodanje, dizanje i guranje tereta većeg od 10 kilograma, jer postoji kompleksno oštećenje levog kolena do kojeg dolazi usled preteranog opterećenja izazvanog dužim stajanjem, hodanjem ili skakanjem, a može biti izazvano i nezgodnim pokretom pri nekim aktivnostima, kao što je savijanje uz istovremenu rotaciju kolena koja je udružena sa vertikalnim opterećenjem. U takvim slučajevima usled jakog pritiska na gornje i donje površine kolena, meniskus puca. Kod tužioca i dalje postoje teškoće pri hodu koji je hramajući i dalje ima bolove i ograničene pokrete u levom kolenom zglobu, kao i bolove u desnom kuku. Hod i oslonac tužioca su nesigurni, prisutna je bolnost i ograničenost pokreta u desnom zglobu kuka, kao i u levom kolenu koje je vidno otečeno i pokreti su limitirani u većem obimu, zbog čega nije više sposoban za posao operatera na mašini za šivenje. Kod tužioca je došlo do smanjenja pokretljivosti levog kolena za jednu trećinu, zbog čega je nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 7%, usled čega tužilac trpi duševne bolove. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke utvrđeni su intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha kod tužioca i stepen naruženosti, kao i da postoji uzročno-posledična veza između posla koji je tužilac obavljao kod tuženog i nastalih štetnih posledica.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 164. Zakona o radu i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio zahtev tužioca, nalazeći da se radi o šteti nastaloj na radu i u vezi sa radom, budući da je položaj u kome je tužilac obavljao posao kod tuženog doveo do statičkog opterećenja sa pritiskom na gornje i donje površine levog kolena i sa pucanjem meniskusa, koja povreda je u uzročno-posledičnoj vezi sa poslom koji je tužilac obavljao kod tuženog i da postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu.

Apelacioni sud je pobijanom presudom potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, a preinačio u odbijajućem delu, tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati još 40.000,00 dinara, prihvatajući kao pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji uzročno-posledična veza između posla koji je tužilac obavljao kod tuženog i nastalih štetnih posledica.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14), propisano je ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Kod utvrđenog da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u vremenskom periodu od 14.10.2013. godine do 13.12.2014. godine, na poslovima ..., da je zbog dobrog savladavanja rada tužilac postavljen za koordinatora na liniji ... gde je radio uporedo na dve mašine, da je pored aktivnog rada na mašini morao i da kontroliše rad drugih zaposlenih, da je prilikom rada na mašini tužilac bio u stojećem, polusagnutom položaju osam časova uz aktivno učešće desne noge kojom je gurao papučicu, dok je leva noga trpela statičko opterećenje zbog ovakvog položaja, kao i kičmeni stub, zbog stalnog prinudnog položaja dinamičkog vertebralnog segmenta, da su se nakon šest meseci rada na ovoj mašini kod tužioca javili najpre blaži, a zatim jaki bolovi u zadnjoj loži i kolenu leve noge, gde se povremeno pojavljuju ciste, kao i otoci, što je dovelo i do hramanja tužioca i da je utvrđeno da postoji uzročno- posledična veza između poslova koje je tužilac obavljao kod tuženog i nastalih štetnih posledica, odnosno umanjenja životne aktivnosti, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo, pravilnom primenom materijalnog prava.

Visina naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 140.000,00 dinara pravilno je odmerena u skladu sa svim okolnostima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 232. ZPP.

Stoga su neosnovani navodi revizije kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava i uzročno-posledična veza između posla koji je tužilac obavljao kod tuženog i nastalih štetnih posledica, s obzirom da se radi o šteti nastaloj na radu i u vezi sa poslom koji je tužilac obavljao kod tuženog, s obzirom na to postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Tužbom podnetom 03.07.2015. godine tužilac je tražio naknadu štete u ukupnom iznosu od 650.000,00 dinara. Prvostepenom presudom delimično je usvojen zahtev tužioca za iznos od 350.000,00 dinara, a odbijen za 300.000,00 dinara. Drugostepenom presudom, prvostepena presuda je potvrđena u usvajajućem delu, a preinačena u odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete na ime umanjenja životne aktivnosti isplati još 40.000,00 dinara.

Prema članu 403. stav 2. tačka 2 ZPP, revizija je uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a prema članu 403. stav 3. istog zakona revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se revizijom tuženog pobija drugostepena presuda i u potvrđujućem delu u kome je vrednost predmeta spora 350.000,00 dinara, revizija u tom delu nije dozvoljena, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji doneta je primenom člana 153. i 165. ZPP, jer tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić