Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 12. istog stava na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja, Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Pobijanom odlukom poništeno je rešenje tuženog od 06.04.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze koja je predviđena članom 26. stav 1. i 2. tačka 20. ugovora o radu – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, koju je tužilac učinio neispunjavanjem planova prodaje na mesečnom nivou za njegov prodajni region, posebno od decembra 2010. godine.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da je tužilac u spornom periodu ispunjavao plan prodaje, a da tuženi nije dokazao suprotno, odnosno nije dokazao da su kod tužioca izostali rezultati rada, niti da je tužilac u obavljanju poslova radnog mesta supervizora u Sektoru prodaje - Divizija za prodaju prehrambenih proizvoda, na koje je bio raspoređen, pokazao nedovoljan rad, nezalaganje ili odsustvo potrebnog znanja i sposobnosti ili neukost za obavljanje poslova svog radnog mesta. Sudovi nalaze i da događaj od 07.03.2011. godine, koji se pominje u obrazloženju pobijanog rešenja tuženog, kada je tužilac došao u sedište firme u B., radi provere informacije koju je dobio od kolege, o nameri tuženog da mu otkaže ugovor o radu, ne predstavlja neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza, već očekivanu reakciju zaposlenog na informaciju o mogućem prestanku radnog odnosa, posebno kod činjenice da svoje radne obaveze uredno izvršava. Tužilac je u vreme prestanka radnog odnosa imao 40 godina, oženjen, sa dvoje dece, supruga je bila nezaposlena, a 08.07.2011. godine zasnovao je radni odnos kod drugog poslodavca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da nije nastupio osnov iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, za otkaz ugovora o radu tužiocu, jer tuženi nije dokazao da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, a koja je predviđena članom 26. stav 1. i stav 2. tačka 20. ugovora o radu, što i rešenje tuženog čini nezakonitim, pa je kao takvo pravilno poništeno pobijanom pravnosnažnom presudom.

Kako su sudovi utvrdili da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, a on nije zahtevao da se vrati na rad, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, pravilnom primenom člana 191. stav 4. Zakona o radu, usvojen zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati naknadu štete u visini od 5 zarada, koje bi ostvario da je radio, uz pravilnu ocenu vremena provedenog u radnom odnosu, godina života tužioca, kao i broja izdržavanih članova porodice.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2.ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

                                                                                                         Predsednik veća – sudija

                                                                                                         Lidija Đukić,s.r.