ODBIJA SE zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka.

III OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 34.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 277/20 od 05.04.2021. godine, u stavu prvom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi da tužilac kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava nema pravo na naplatu-isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i javnokomunalna preduzeća Grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ 116/2014), kao i zahtev da se obaveže tužilac da tuženom naknadi parnične troškove. Stavom drugim, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati ukupan iznos od 33.418,39 dinara, za period od 01.07.2017. godine do 07.11.2018. godine u traženim iznosima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova ishrane u toku rada isplati ukupan iznos od 21.131,36 dinara, za period od 01.07.2017. godine do 07.11.2018. godine u traženim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.188,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2758/21 od 10.11.2021. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 277/20 od 05.04.2021. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i radi ujednačavanja sudske prakse po ovom pitanju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno odredbi stava 2. istog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je potrebno dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u interesu ravnopravnosti građana. Navedeno iz razloga što se pobijanom drugostepenom presudom odstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, iznetog u odlukama u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme do 01.01.2019. godine. Poslodavac je zaposlenima, među kojima je bio i tužilac, isplaćivao u utuženom periodu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa svojim Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zaradu i druga primanja od 20.12.2005. godine. U utuženom periodu kod tuženog je bio na snazi Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije (na snazi od 26.03.2015. godine) i Poseban kolektivni ugovor za javna i javno-komunalna preduzeća Grada Pančeva (na snazi od 03.07.2015. godine). Oba Posebna kolektivna ugovora sadrže identičnu odredbu u pogledu visine troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za ishranu. Predviđeno je da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora najmanje u visini od 1/12 mesečno od 75% prosečno isplaćene zarade, sa pripadajućim porezima i doprinosima.

Predmet tužbenog zahteva je razlika između navedenih troškova predviđenih pomenutim Posebnim kolektivnim ugovorima i naknade koju je tuženi isplatio tužiocu za utuženi period. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev tužioca i dosuđuje traženu razliku između naknada predviđenih Posebnim kolektivnim ugovorima i naknada koje joj je tuženi poslodavac isplatio. Svoju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva obrazlaže time da je nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (u primeni od 01.11.2014. godine), visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora regulisana tek Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, na snazi od 26.03.2015. godine. Na opisani način, po nalaženju prvostepenog suda, nije povećan iznos tih naknada već je utvrđena njihova visina, pa je tuženi poslodavac bio dužan da postupa u skladu sa odredbama navedenih posebnih kolektivnih ugovora. Drugostepeni sud prihvata tako date razloge prvostepenog suda i potvrđuje prvostepenu presudu kao pravilnu.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili matetrijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odrebe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilac nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknade koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu i usvojio protivtužbeni zahtev, a odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, za isplatu razlike između isplaćenog i traženog iznosa na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi prvostepenog postupka, koje je tražio u reviziji, a koji su opredeljeni u troškovniku tuženog, dostavljenim u toku postupka. Tuženom su priznati parnični troškovi u prvostepenom postupku za zastupanje putem punomoćnika advokata na tri održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara i za sastav dva obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara sve u skladu sa Advokatskom tarifom. Tuženom nisu priznati troškovi drugostepenog i revizijskog postupka jer nisu opredeljeni u skladu sa čl. 163. st. 2. ZPP.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić