kao i da za tužioca na ove iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 71.700,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postuka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 762/2019 od 02.11.2020. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati pojedinačno opredeljene iznose kao u ovom stavu izreke, kao i da za tužioca na ove iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i naknadi troškove parničnog postupka. U stavu drugom obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3972/20 od 22.01.2021. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 762/19 od 02.11.2020. godine. Odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da se odlukama nižestepenih sudova odstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda izraženog u revizijskim odlukama, donetim u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

Usled navedenog, a radi ujednačavanja sudske prakse, Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe čl. 404 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu, u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu obavljao je rad tako što je svaki drugi dan obavljao rad u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova. Organizacija rada je bila takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja.

Po nalaženju prvostepenog i drugostepenog suda, opisani način rada ne kvalifikuje se kao smenski rad jer je tužilac obavljao rad u jednoj smeni, odnosno nije menjao smene, pa tužiocu za takav rad ne pripada uvećanje zarade u propisanoj visini od 8,9%.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjeniččno stanje pogrešno primenili materijalno pravo prilikom kvalifikacije načina rada tužioca i sledstveno tome njegovog prava na uvećanu zaradu.

Odredbom člana 108. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog za prekovremeni rad (tačka 3), dok u skladu sa stavom 3. istog člana opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15) propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda, dana ili nedelje. Odredba člana 38. stav 1. tačka 4. Kolektivnog ugovora predviđa da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Nesporna je činjenica da tužiocu u utuženom periodu nije vršeno uvećanje zarade za smenski rad. Shodno Direktivi Evropske unije 2003/88 ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida, iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom tumačenju izjednačava sa smenskim radom. Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da označeni režim rada po vremenskom redosledu 12 (rad) -24 (odmor) – 12 (rad), koji se u stvarnosti kontinuirano obavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu ima karakter smenskog rada. Takav režim rada kod kog se zaposleni smenjuju na istom poslu po napred utvrđenom redosledu kvalifikuje se kao smenski rad, bez obzira što se ne radi u smenama, kako se to navodi u pobijanoj drugostepenoj presudi. U konkretnom slučaju postojao je kontinuitet ovakvog režima rada, a smenski rad je priznat u opštem aktu tužene kao osnov za uvećanje zarade zaposlenih i to u propisanoj visini od 8,9%, pa tužiocu osnovano sleduje uvećanje zarade za smenski rad.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu su dosuđeni opredeljeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka u skladu sa priuloženim troškovnicima tužioca. Tužiocu pripadaju troškovi za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, za sastav jednog obrazloženog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje putem punomoćnika advokata na dva održana ročišta u iznosu od 15.000,00 dinara, za pristup na dva odložena ročišta u iznosu od 9.000,00 dinara, troškovi veštačenja u iznosu od 6.000,00 dinara, za taksu na tužbu u iznosu od 3.900,00 dinara i za taksu na prvostepenu presudu u iznosu od 13.800,00 dinara, ukupno 59.700,00 dinara. Tužiocu pripadaju i troškovi drugostepenog postupka za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara.

Tužiocu su dosuđeni opredeljeni troškovi revizijskog postupka, na osnovu odredbi člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su dosuđeni troškovi sastava revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, u skladu sa Advokatskom tarifom. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi taksi na reviziju i odluku po reviziji jer u pogledu navedenih troškova tužilac nije postavio opredeljen zahtev u skladu sa odredbom čl. 163 st. 1 Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić