U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Biserke Živanović i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Rajić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ D.O.O. iz ..., čiji je punomoćnik Marko Cvetković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1625/20 od 24.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv stava trećeg izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1625/20 od 24.11.2020. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1625/20 od 24.11.2020. godine, u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1625/20 od 24.11.2020. godine, u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 740/18 od 13.03.2019. godine, obavezan je tuženi da tužiocu isplati zaradu za period od 21.07.2014. godine do 30.04.2015. godine u iznosu od 192.728,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, bliže navedeno tim stavom izreke, i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.554,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 740/18 od 20.05.2020. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati razliku dnevnica u iznosu od 36.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2015. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1625/20 od 24.11.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačeno rešenje sadržano u prvostepenoj presudi i tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 14.226,00 dinara pored dosuđenog iznosa, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, određeno je da su u preostalom delu, žalbe odbijene i prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, preinačena je dopunska presuda P1 740/18 od 20.05.2020. godine i tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 36.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2015. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.720,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), u delu koji se odnosi na stav treći izreke pobijane presude, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa u ovom delu nije bilo mesta oceni izuzetno dozvoljenih revizija u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o radu od 24.07.2014. godine tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim na poslovima vozača kamiona i ugovorena zarada je bila u iznosu od 115,00 dinara po radnom času. Rešenjem tuženog od 04.05.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 30.04.2015. godine. Prilikom stupanja na rad, tužilac se sa direktorom usmeno dogovorio da mu se pored zarade iz ugovora o radu isplaćuje i 11.000,00 dinara za svaku turu prevoza, kakav dogovor je tuženi imao i sa drugim vozačima. Ugovor o radu zaključen je na insistiranje vozača, kako bi imali i doprinose za socijalno osiguranje. Prema evidenciji tuženog i nalazu veštaka, tužilac je ostvario ukupno 87 tura u inostranstvu i tuženi je za ovaj period isplatio tužiocu 920.500,00 dinara, a prema broju tura trebalo je isplatiti 957.000,00 dinara, pa razliku čini 36.500,00 dinara. Prema ugovoru o radu ugovorena zarada predstavlja minimalnu zaradu u vreme zaključenja ugovora, a u navedenom periodu tužilac je ostvario ukupan iznos od 192.728,00 dinara. Tuženi je u spornom periodu sačinjavao obračunske liste zarada za tužioca, koje nisu potpisane od strane odgovornog lica niti od strane tužioca, nisu ni uručene tužiocu, a nisu ni isplaćeni iznosi po tim listama, već su sačinjene radi knjigovodstva tuženog. Tuženi je svaki mesec sa poslovnog računa podizao gotovina za isplatu zarade zaposlenih i svaki mesec je dostavljao obaveštenje o podnetoj pojedinačnoj poreskoj prijavi. Međutim, tuženi nije pružio dokaz da je tužiocu isplatio ugovorenu minimalnu zaradu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u delu isplate minimalne zarade, dok je odbio tužbeni zahtev za isplatu razlike na ime neisplaćenih dnevnica, u kom delu je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev obavezavši tuženu da tužiocu isplati iznos od 36.500,00 dinara.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu.

Kod citirane zakonske odredbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilno drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev. Naime, nalazom veštaka utvrđeno je da tuženi tužiocu nije isplatio taj deo na ime dnevnica kada mu je na ruke isplaćivao svaki put 11.000,00 dinara za preveženu turu. Bez uticaja je da li je to tužiocu isplaćeno kao deo zarade ili dnevnica, s obzirom da je tuženi je ostao dužan da isplati tužiocu tu razliku prema usmenom dogovoru. Takođe, posao vozača koji je tužilac obavljao, pored zarade podrazumeva i naknadu troškova u visini dnevnica predviđenih odredbama člana 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, odluku o tom delu tužbenog zahteva drugostepeni sud je doneo pravilnom primenom materijalnog prava, za koju je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavljaju se primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog, izjavljene protiv pobijane presude u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke, na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u tom delu nema mesta odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe stava 1. tog člana.

Pravnosnažnom presudom u navedenom delu primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, koje su navedene u obrazloženju nižestepenih odluka, tuženi je obavezan da tužiocu isplati minimalnu zaradu, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i da primenom člana 150, 153, 154. i 163. ZPP tužiocu shodno konačnom uspehu u sporu naknadi troškove parničnog postupka.

U takvom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud, prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj-pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 30.06.2016. godine, a preinačena 20.12.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 229.228,00 dinara, što po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe iznosi 1.924,18 evra (1 evro=119,1301 dinara).

Kako u konkretnom slučaju vrednost vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

U konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, iako je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, jer se navedena odredba može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog Zakona (ZPP) ili posebnim zakonom, određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.

Činjenica da je odluka o troškovima postupka pobijanom drugostepenom presudom preinačena, ne utiče na dozvoljenost revizije, jer se dozvoljenost revizije ne ceni prema odredbi člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/14), odnosno novelirane odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić