Vrhovni kasacioni sud je ispitao izjavljenu reviziju u smislu člana 401. stav 2. u vezi člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i utvrdio da revizija tužilje nije blagovremena.

Prema podacima u spisima, pobijana drugostepena presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 13.05.2013. godine, a revizija izjavljena preporučenom pošiljkom 18.11.2015. godine. S obzirom na navedeno, istekao je zakonski rok za izjavljivanje revizije od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, u smislu člana 394. stav 1. ZPP, pa je stoga revizija tužilje neblagovremena. S obzirom na navedeno, nema ni zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 395. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu I izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P1 br. 743/14 od 09.02.2015. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog punomoćnika tužilje za ponavljanje postupka.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž1 br. 75/15 od 22.10.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno je prvostepeno rešenje.

Protiv drugostepenog rešenja tužilja je preko punomoćnika izjavila reviziju zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. i 36. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje na osnovu člana 399. u vezi člana 412. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je preko punomoćnika dana 06.03.2014 .godine podnela predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 br. 1777/11 od 19.04.2012. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da joj naknadi razliku zarade za period od 01.01.2007. godine do 31.04.2009. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, po osnovu uvećanja koeficijenta za obračun zarade utvrđenog rešenjem Uprave za izvršenje zavodskih sankcija u L. od 12.02.2007. godine. U predlogu za ponavljanje postupka, tužilja je navela da je nakon pravnosnažnog okončanja parničnog postupka saznala za nove činjenice i stekla mogućnost da upotrebi nove dokaze, na osnovu kojih bi za nju bila doneta povoljnija odluka, s obzirom da je sredinom aprila 2014. godine saznala da je Apelacioni sud u Nišu zauzeo drugačiji pravni stav povodom istog pravnog pitanja, pa je priložila presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1 br. 2444/13 od 27.12.2013. godine, i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 br. 393/2013 od 26.09.2013. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pobijanim drugostepenim rešenjem odbijena žalba tužilje protiv prvostepenog rešenja.

Naime, nisu ispunjeni zakonski uslovi za ponavljanje postupka u smislu člana 421. tačka 9. ZPP, s obzirom da se neujednačena sudska praksa i različite odluke apelacionih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ne mogu smatrati novim dokazom u smislu navedene zakonske odredbe. Takođe, nisu ispunjeni ni zakonski uslovi za ponavljanje postupka u smislu člana 422. tačka 6. ZPP, jer se ne radi o prvnosnažnoj odluci suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu. Stoga se revizijom tužilje neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke, na osnovu člana 405. stav 1. u vezi člana 412. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.