U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3676/20 od 18.12.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 21.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3676/20 od 18.12.2020. godine tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 205/20 od 15.09.2020. godine.

OBAVEZUJE se tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 21.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 205/20 od 15.09.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu, za period od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine, na ime naknade za ishranu u toku rada isplati ukupan iznos od 55.897,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao i da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za isti period, isplati ukupan iznos od 20.754,00 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 66.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3676/20 od 18.12.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu za period od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine, na ime naknade za ishranu u toku rada isplati ukupan iznos od 55.897,24 dinara, kao i da za isti period, na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati tužiocu ukupan iznos od 20.754,00 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi naknadi troškove postupka u iznosu od 66.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 9.930,10 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404.ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., na osnovu zaključenog Aneksa ugovora o radu od 03.08.2015. godine. Tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ je privredno društvo koje je nastalo usled statusnih promena izdvajanje uz osnivanje privrednog društva „Železnice Srbije“ AD Beograd, kao društva deljenika i novoosnovanih društava: Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ i Akcionarskog društva za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“, kao novoosnovanih društava usled statusne promene izdvajanje uz osnivanje. Tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ je kao poslodavac sledbenik, preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ AD Beograd. Tuženi nije isplaćivao tužiocu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, tj. u obračunu zarade tužioca, visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu. Tužbom od 22.05.2019. godine, koja je preinačena 18.02.2020. godine tužilac je tražio da se obaveže tuženi na isplatu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2017. godine do 30.09.2017. godine.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz predhodnog Kolektivnog ugovora, s obzirom da Kolektivni ugovor kod tuženog prvog reda zaključen 2002, sa Aneksom 2006. godine i Kolektivni ugovor iz 2015. ne sadrže odredbe o visini spornih naknada budući da se iste ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada odbio sa obrazloženjem da je tužiocu naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca. To proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, kojom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Revizijom tužioca ukazuje se na pogrešnu primenu odredaba Zakona o radu. Izmenama Zakona počev od 01.01.2006.godine stvorena je obaveza poslodavca da zaposlenima isplaćuje regres za korišćenje godišnjeg odmora i toplog obroka i to u linearnom iznosu za sve zaposlene. Te naknade moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da odlukom nadležnog organa odredi visinu naknade. Tuženi u toku postupka nije dostavio odluku o određivanju visine naknada drugačije od propisanih Kolektivnim ugovorom, niti je visina tih naknada iskazana u platnoj listi tužioca.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je stavom prvim izreke presude usvojio reviziju tužioca i preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužiocu koji je u postupku uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na nakandu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudska taksa na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudska taksa na odluku o reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, što ukupno iznosi 21.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić