Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 76. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u 2017. godini u visini utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudkog veštaka ekonomsko-finansijske struke, datog prema prosečnoj neto zaradi obračunatoj prema ugovoru o radu. Ovo zbog toga što je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 01.06.2010. godine do 01.03.2017. godine, kada joj je dostavljeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 25.02.2017. godine, a do tada je iskoristila 3 dana godišnjeg odmora koliko dana godišnjeg odmora joj srazmerno broju meseci rada pripada u toj kalendarskoj godini.

U takvom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepepni sud prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilja nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Odluke koje je tužilja dostavila uz reviziju odnose se na ocenu osnovanosti zahteva za isplatu novčane naknade za neiskorišćeni godišnji odmor u situaciji kada je izvedenim dokazima utvrđeno da poslodavac nije doneo rešenje korišćenju godišnjeg odmora, a da zaposleni nije iskoristio to pravo, što nije situacija u konkretnom slučaju, jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju (koje se ni redovnom revizijom ne može pobijati) tužilja u 2017. godini iskoristila tri dana godišnjeg odmora, koliko joj je dana, do dana prstanka radnog odnosa u toj kalendarskoj godini, pripadalo, srazmerno broju meseci rada u toj godini.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.).

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 07.04.2017. godine. Prvostepena presuda doneta je 26.09.2019. godine. Drugostepena presuda je doneta 25.09.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 6.520,85 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić