U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Vukašinović, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ... koju zastupa Pravobranilaštvo Grada Zaječara, radi naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2049/2020 od 07.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 30.06.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2049/2020 od 07.10.2020. godine, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 1030/19 od 08.07.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 29.740,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 1030/19 od 08.07.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa posla, za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2015. godine i za period od 01.07.2016. godine do 31.12.2017. godine isplati ukupan iznos od 41.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na određene pojedinačne iznose, od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate i obavezana je tužena da tužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 41.596,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2049/2020 od 07.10.2020. godine, prvostepena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene po osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 14.07.2006. godine, na radnom mestu ... . Tužilac živi na udaljenosti od mesta rada od oko 500 metara, a na posao i sa posla je išao sopstvenim motornim vozilom ili pešice, dok je gradski prevoz koristio vrlo retko. Prema izveštaju „Nikolić prevoz“ d.o.o. Samarinovac, koji je jedini pružao usluge javnog prevoza u spornom periodu na teritoriji grada Zaječara, cena pojedinačne karte u gradskom saobraćaju iznosila je 50,00 dinara u jednom pravcu. Tužena nije organizovala sopstveni prevoz za zaposlene. U spornom periodu tužena tužiocu nije isplatila naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla, niti mu je obezbeđivala mesečnu pretplatnu kartu. Tužilac je u spornom periodu ostvario 412 efektivnih radnih dana , što je utvrđeno iz potvrde koju je dostavila tužena škola.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...75/14) i član 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (''Službeni glasnik RS'' br. 21/15) i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za svoje zaposlene, a gradski prevoz je bio organizovan prema potrebama stanovništva, a ne prema potrebama radnika tužene sa linijama i redom vožnje koji bi bili adekavatni za blagovremeni dolazak radnika tužene na posao i odlazak sa posla i za nesmetan proces rada u školi. Ocenio je da se rastojanje između mesta stanovanja i mesta rada tužioca ne može smatrati malim rastojanjem koje je tužilac u obavezi da pređe pešice, jer su blizina odnosno daljina relativni pojmovi koji zavise od psihofizičkih sposobnosti svakog pojedinog lica, tim pre što udaljenost od 500 m obuhvata jednu ili više voznih stanica postojećeg gradskog javnog prevoza.

Po stanovištu drugostepenog suda tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza. Prema datim razlozima, on nema potrebu za korišćenjem usluge javnog prevoza, budući da stanuje u neposrednoj blizini mesta rada, pa samim tim nema stvarne izdatke na ime plaćanja prevoza za dolazak i odlazak na posao. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

Prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05..13/17) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se bliži kriterijumi za ostvarivanje prava zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada propisuju opštim aktom i ugovorom o radu. Predmet tužbenog zahteva je isplata naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.09.2015. godine do 31.12.2015. godine i u periodu od 01.07.2016. godine do 31.12.2017. godine. U navedenom periodu pravo zaposlenih u srednjim školma na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada bilo je regulisano odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) koji se primenjuje od 05.03.2015. godine. Ovim aktom je predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec.

Polazeći od napred citiranih odredaba, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu ovih troškova, budući da nema potrebu za korišćenjem prevoza, a samim tim ni izdatke po tom osnovu. Pogrešan je stav drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada samo zbog toga što stanuje na udaljenosti od 500 metara od mesta zasposlenja. Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada prema citiranim propisima nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću od mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Stvarni troškovi određuju se prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Činjenica da tužilac stanuje na oko 500 metara od mesta zaposlenja ne znači da je to rastojanje dužan da pređe pešice. Navedeno rastojanje se ne može nužno smatrati malim rastojanjem jer su blizina, odnosno daljina, relativni pojmovi koji zavise od psiho – fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a citiranim relevantnim propisima nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir i psiho – fizičke sposobnosti zaposlenog o čijem se pravu odlučuje.

Shodno navedenom, tužilac ima pravo na naknadu troškova po ceni pojedinačne karte u javnom saobraćaju u jednom pravcu u iznosu 50,00 dinara po broju efektivnih radnih dana u spornom periodu, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na nakandu troškova revizijskog postupka i to iznos od 12.000,00 dinara za sastav revizije, iznos od 7.096,00 dinara na ime takse na reviziju i iznos od 10.644,00 dinara na ime takse na odluku revizijskog suda, ukupno 29.740,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić