Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužilje i predložio odbacivanje revizije kao nedozvoljene, odnosno odbijanje revizije kao neosnovane. Naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje se u reviziji ukazuje. Drugostepeni sud je prihvatio ocenu dokaza datu od strane prvostepenog suda i utvrđeno činjenično stanje, te je našao da nema bitnih povreda Zakona o parničnom postupku, pa je usled pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu, te nema ni povrede člana 355. stav 5. i 396. stav 3. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Revizijom se ukazuje i na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilja je kod tuženog zaposlena na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun plate od 12,59. Plata tužilje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, u utuženom periodu, je bila utvrđena kao proizvod osnovice za obračun i isplatu, koju utvrđuje Vlada Republike Srbije i koeficijenta 12,59, a na tako utvrđenu bruto zaradu dodaje se 0,4% za svaku navršenu godinu radnog staža. Navedena metodologija obračuna plate se primenjuje na sve zaposlene u državnim organima i javnim službama od jula 2001. godine, od kada je u primeni Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 123/21). U obračunskim listama plata tužilje, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana kao posebna stavka. Visina potraživanja tužilje određena je prema nalazu veštaka, koji je istu utvrdio u nedostatku parametara iz opštih akata analognom primenom različitih parametara, i to u dve varijante, prema parametrima sadržanim u ranije važećem Opštem kolektivnom ugovoru („Sl.glasnik RS“ br.50/08, 104/8 i 8/09) i prema parametrima sadržanim u Posebnom kolektivnom ugovoru za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva („Sl.glasnik RS“ br.59/15). Tužilja tužbenim zahtevom potražuje iznose prema kriterijumima sadržanim u ranije važećem Opštem kolektivnom ugovoru.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da visina troškova na ime ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena linearno za sve zaposlene, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto, te da se ne može prihvatiti stav tuženog da su tužilji i ostalim zaposlenima ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, odnosno da su uračunati u koeficijent, s obzirom da bi se na takav način zaposlenima sa različitim koeficijentima ovi troškovi isplaćivali u različitim iznosima u zavisnosti od koeficijenta radnog mesta. Stoga ovaj sud, primenjujući članove 1. stav 1. i 2., 3. stav 1. i 8., 4., 118. stav 1. tačka 5. i 6, 246. stav 1. i 2, 256., 258. stav 1. i 259. Zakona o radu, člana 9. st. 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, pravila iz odredbe člana 65. i 66. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i odredbe člana 4. Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva, ocenjuje da tužilja osnovano potražuje iznos na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, obračunatih u skladu sa parametrima sadržanim u ranijem Opštem kolektivnom ugovoru, pa je kao osnovan usvojio tužbeni zahtev opredeljen u skladu sa tom varijantom nalaza.

Na temelju istog činjeničnog stanja drugostepeni sud je izveo drugačije pravne zaključke. Tužilja je zaposlena u javnoj službi, na koje zaposlene se primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 21/16) koji propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.), kojim je u članu 4. stav 1. propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a u stavu 2. istog člana zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, usled čega su predmetne naknade isplaćene. Primenom tih odredaba je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija nije osnovana.

Naime, tuženi je zdravstvena ustanova koja se u smislu Zakona o javnim službama (“Službeni glasnik RS, br. 24/91…83/14) smatra javnom službom, zbog čega se na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Odredbom člana 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana zakona propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Posebnim Kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave, važećim u utuženom periodu, nije bilo ugovoreno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 13. Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koji se primenjuju na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena kod tuženog koji se smatra javnom službom, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, AP Vojvodina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 96/19, 58/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 106/2018). Sledom rečenog, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem, bilo u posebnom aktu.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da ne postoji zakonom propisani osnov za odvojenu isplatu tužilji ove vrste troškova, već su navedeni troškovi sadržani u koeficijentu koji se množi sa osnovicom za obračun i isplatu plate, pa je pravilno odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Bez uticaja su žalbeni navodi da tužilji predmetni troškovi nisu isplaćeni, s obzirom da je u konkretnom slučaju posebnim pravnim aktom određena visina koeficijenta svakog zaposlenog u javnoj službi, a u samom koeficijentu su sadržane naknade tih troškova, te nema zakonske regulative koja je predvidela njihovu odvojenu isplatu.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, i to s obzirom da tužilja nije uspela u revizijskom postupku, a u pogledu tuženog ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić