Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević, Mirjane Andrijašević i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Duško Miljuš, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 404/19 od 09.10.2020. godine, u sednici održanoj 07.09.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 404/19 od 09.10.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 404/19 od 09.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2836/17 od 14.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime neisplaćenih delova plata, isplati za period januar 2007. – april 2009. Godine, pojedinačne mesečne iznose sa kamatom, navedene u ovom stavu. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da u korist tužilje, a na ime iznosa opredeljenih u stavu prvom presude, za period od 01.01.2007. godine od 01.05.2009. godine, obračuna i uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja Beograd. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 404/19 od 09.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, (pogrešno naveden član 395. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Prema obrazloženju pobijane drugostepene presude, u konkretnoj situaciji je tužena u utuženom periodu isplatu plate po konačnom i pravnosnažnom rešenju od 01.01.2007. godine uredno vršila, a tužilja do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nije dokazala da je tražila izmenu navedenog rešenja kojim joj je utvrđen koeficijent, odnosno da je pokrenula postupak za izmenu naznačenog pojedinačnog akta, i izmenu u skladu sa povećanjem plate u javnom sektoru koja su u međuvremenu vršena, kojima tužilja nije bila obuhvaćena i na koje smatra da ima pravo, te je prema oceni tog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužbeni zahtev za isplatu razlike plate sa kamatom je neosnovan, kao i za uplatu razlike doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

U ovoj parnici iz radnog odnosa, prema oceni ovoga suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužba je podneta 11.11.2011. godine. Taksa na tužbu je određena u ukupnom iznosu od 15.150,00 dinara (prema nalogu za plaćanje sudske takse od 14.11.2011. godine), što shodno Tarifnom broju 1, stav 1. tačka 3. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br.28/94...95/18), odgovara vrednosti predmeta spora u iznosu od 267.506,00 dinara, protivvrednost 2621,84 evra. Podneskom od 14.06.2012. godine, tužbeni zahtev je opredeljen na iznos od 362.257,88 dinara, što odgovara protivvrednosti 3.103,78 evra.

Odredbom člana 441. ZPP je propisano, da je revizija dozvoljena u parnicima o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje radi isplate tražene razlike plate, kao glavnog zahteva (u konkretnoj situaciji zahtev radi uplate traženih doprinosa ne čini glavni zahtev), očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužioca nije dozvoljena, na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu čl. 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić