Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 382. ZPP, budući da je drugostepeni sud cenio žalbene navode od značaja i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu ... u zvanju .... Tužilji je prestao radni po sporazumu sa poslodavcem dana 28.12.2010. godine, a po njenom zahtevu koji je istog dana podnela tuženoj. Pre potpisivanja sporazuma, tužilji je u prostorijama kadrovske službe predočeno da je učinila težu povredu radne obaveze na taj način što je članovima uže porodice dala na upotrebu službeni automobil koji joj je bio poveren na korišćenje. Tužena je tužilji tada stavila mogućnost izbora da sporazumno raskine radni odnos, ili da protiv nje bude pokrenut disciplinski postupak, pa je tužilja potpisala molbu i osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa.

Tužbeni zahtev je zasnovan na tvrdnjama da je sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen pod prinudom, pretnjom i protivno volji tužilje, zbog čega je tužilja tražila da se navedeni sporazum poništi, kao nezakonit.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje.

Prema članu 60. Zakona o obligacionim odnosima, ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Članom 61. stav 2. navedenog zakona, propisano je da strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju tog ugovora nije postupano s pažnjom koja se u prometu zahteva. Prema članu 65. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može tražiti poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna.

Da bi pretnja bila razlog za poništaj ugovora zbog mana u volji, treba da je nedopuštena. Pretnja je nedopuštena ako je protivpravna i nedozvoljena. Izjava poslodavca da će protiv onih za koje misli da su odgovorni za nastalu povredu radne obaveze pokrenuti disciplinski postupak je dozvoljena. Poslodavac ima prava na takvo postupanje ukoliko smatra da je zaposleni učinio povredu radne obaveze. Istovremeno, da bi bila osnovan razlog za poništaj ugovora pretnja treba da izazove opravdani strah kod druge strane da bi ona zaključila ugovor. Strah mora biti osnovan, a okolnosti sluačaja treba da ukažu da je saugovaraču ili trećem licu, ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro usled ozbiljne opasnosti proistekle iz nedopuštene radnje.

U konkretnom slučaju, izjava poslodavca ne predstavlja nedopuštenu pretnju, niti je ona takve prirode da može kod zaposlenih, pa i kod tužilje, izazvati opravdani strah, u smislu člana 60. stav 2. ZOO, koji bi je prisilio na zaključenje sporazuma koji ne želi. Naprotiv, iz okolnosti slučaja nesumnjivo se može zaključiti da se tužilja svojevoljno opredelila za sporazumni raskid radnog odnosa kako bi izbegla eventualno vođenje disciplinskog postupka.

Istovremeno, sporazum o prestanku radnog odnosa sačinjen je u pismenoj formi i na pismeni zahtev tužilje, dok tužilja na kojoj leži teret dokazivanja u smislu člana 223. stav 2. ZPP, nije dokazala da nije mogla da shvati značaj radnje koju je preduzela, te da joj nije bilo omogućeno prisustvo advokata u momentu kada je podnela molbu za prestanak radnog odnosa. Stoga je tužilja mogla imati pravilnu predstavu o predmetu ugovora i o odlučnim okolnostima za zaključenje ugovora.

Imajući u vidu da pri zaključenju sporazuma o prestanku radnog odnosa nije bilo mana u pogledu volje ugovornih strana, pravilna je ocena nižestepenih sudova da sporazum nije rušljiv pravni posao zbog pretnje, bitne zablude i prevare, primenom člana 111. u vezi čl. 60, 61. i 65. Zakona o obligacionim odnosima, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Ostalim navodima revizije osporava se činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 398. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić