Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 175/20 od 18.12.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 222/19 od 03.12.2019. godine u prvom i drugom stavu izreke tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da im na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od marta 2016. godine do jula 2019. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zateznom kamatom, kao i da za tužioce na dosuđene iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invaldsko osiguranje doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Lazarevcu P1 222/19 od 03.12.2019. godine tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 94.450,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, i obavezan svaki od tužilaca da naknadi tuženom troškove koje je imao u postupku pred prvostepenim sudom u iznosu od po 1.950,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom trećim izreke, obaevezani su tužioci da naknade tuženom troškove postupka po žalbi u ukupnom iznosu od 20.080,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci obavljaju rad u režimu od 12 sati rada - svaki drugi dan od 7 časova do 19 časova, a između imaju slobodnih 36 sati. Tuženi je u spornom periodu isplaćivao tužiocima zaradu bez uvećanja od 8,9% predviđenog njegovim kolektivnim ugovorom za rad u smenama.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi Zakona o radu navedenim u obrazloženju donete presude i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog dosudio tužiocima traženo novčano potraživanje. Po nalaženju tog suda, rad tužilaca ima sve karakteristike smenskog rada i zato im pripada pravo na uvećanu zaradu od 8,9% koju im tuženi u označenom vremenskom periodu nije isplaćivao.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po shvatanju tog suda, smenski rad podrazumeva obrazac rotiranja u kojem se zaposleni, kontinuirano ili diskontinuirano, menjaju na istom radnom mestu tako da početak i kraj rada zaposlenog ne počinje uvek u isto vreme. U konkretnom slučaju, tužioci obavljaju rad uvek u istom vremenskom periodu - svaki drugi dan od 7 časova do 19 časova, što znači da nema izmene smena sa prekidima tokom određenog perioda u toku dana ili nedelje, zbog čega se takav njihov rad ne može smatrati smenskim radom i zato oni nemaju pravo na traženo uvećanje zarade po tom osnovu.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije ispravno.

Po definiciji smenskog rada, sadržanoj u Direktivi EU 2003/88/EC koja nije neposredni izvor prava ali doprinosi njenom tumačenju, smenski rad je takav način organizacije rada u kojem zaposleni menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima. Zaposleni na istim poslovima na kojima su radili i tužioci smenjivali su se prema unapred utvrđenom redosledu, što znači da su obavljali rad u smenama.

Tuženi nije sporio da su tužioci rad obavljali na izloženi način: 12 sati rada - 36 odmora - 12 sati rada, niti je osporio visinu njihovih potraživanja utvrđenih veštačenjem, pa je zato zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda pobijana presuda preinačena i na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tužiocima su dosuđeni troškovi za sastav revizije u ukupnom iznosu od 18.000,00 dinara - svakom po 9.000,00 dinara i troškovi sudske takse za reviziju - za tužioca AA u iznosu od 25.114,00 dinara a za tužioca BB u iznosu od 23.752,00 dinara, odnosno odluku po reviziji - za tužioca AA u iznosu od 37.671,00 dinar a za tužioca BB u iznosu od 35.628,00 dinara.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji pa je zato njegov zahtev za naknadu troškova za odgovor na reviziju odbijen i odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić