Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2041/14 od 22.10.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, a stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu umesto vraćanja na rad naknadi štetu u visini od 77.280,00 dinara. Stavom trećim izreke, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13-US, 74/13US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je 31.05.2008. godine sa tuženim zaključio ugovor o radu, a 14.06.2012. godine, preporučenom pošiljkom je poslao pismeni zahtev za prestanak radnog odnosa sa 31.06.2012. godine, kojim je tražio i da mu tuženi dostavi rešenje o prestanku radnog odnosa sa obrascem odjave obaveznog socijalnog osiguranja i popunjenom radnom knjižicom. Međutim, istoga dana, 14.06.2012. godine, tužilac je primio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, a rešenjem od 26.06.2012. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povreda radnih obaveza (utvrđenih ugovorom o radu) i utvrđeno da mu radni odnos prestaje sa 30.06.2012. godine. U obrazloženju svog rešenja tuženi navodi činjenicu da mu je tužilac 14.06.2012. godine dostavio pismeno, imenovano kao otkaz ugovora o radu, u kome kao dan prestanka radnog odnosa navodi 31.06.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio rešenje tuženog od 26.06.2012. godine i obavezao ga da tužiocu, na ime naknade štete umesto vraćanja na rad, plati 77.280,00 dinara sa zakonskom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i 132.627,78 dinara na ime neisplaćenih zarada za period od 01.01.2012. do prestanka radnog odnosa, odnosno do 30.06.2012. godine, ta da za isti period, u korist tužioca uplati odgovarajuće doprinose nadležnom Fondu PIO zaposlenih, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom drugostepenom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava delimično preinačena prvostepena odluka, kada je odbijen zahtev tužioca za naknadu štete u visini od 77.280,00 dinara, umesto vraćanja na rad, a u preostalom delu žalbe parničnih stranaka odbijene i prvostepena presuda potvrđena.

Naime, odredbom člana 178. Zakona o radu propisano je da („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), zaposleni ima pravo da otkaže ugovor o radu i tada je u obavezi da otkaz dostavi poslodavcu u pisanom obliku, najmanje 15 dana pre dana koji je naveo kao dan prestanka radnog odnosa. Primenom člana 179. istog Zakona, i poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Međutim, zaposlenom radni odnos može prestati samo po jednom osnovu (po sopstvenom zahtevu ili otkazom od strane poslodavca).

Prema odredbi člana 178. Zakona o radu, za prestanak radog odnosa na zahtev zaposlenog nije potrebna i saglasnost poslodavca, pa je u konkretnom slučaju tužilac otkazao tuženom ugovor o radu 14.6.2012. godine, podnošenjem pismenog zahteva, a 30.06.2012. godine (u zahtevu greškom navedeno 31.06.2012. godine) predstavlja samo datum kada mu prestaje radni odnos po ovom osnovu, odnosno po njegovom zahtevu, a u skladu sa odredbom člana 178. stav 2. Zakona. Imajući ovo u vidu, odnosno da je u momentu donošenja pobijanog rešenja, 26.06.2012. godine, tuženi već primio zahtev tužioca i bio upoznat da je tužilac već otkazao ugovor o radu kod tuženog, to nije mogao i sam doneti rešenje o prestanku radnog odnosa po drugom osnovu, odnosno zbog povrede radne obaveze predviđene ugovorom o radu.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je rešenje tuženog nezakonito, jer je doneto u momentu kada je ugovor o radu već bio otkazan na zahtev zaposlenog, ovde tužioca, pa je kao takvo pravilno i poništeno.

Odredba člana 191. Zakona o radu reguliše pravne posledice nezakonitog otkaza, kojom je predviđeno da zaposleni u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa ima pravo da zahteva, između ostalog, da ga poslodavac vrati na radi ili da mu umesto vraćanja na rad naknadi štetu isplatom najviše 18 zarada koje bi ostvario da je radio. Međutim, iako je pobijanom odlukom poništeno rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, u konkretnom slučaju se ne radi i o nezakonitom prestanku radnog odnosa, upravo iz razloga što je radni odnos tužiocu prestao njegovom voljom, odnosno na njegov zahtev (zbog čega je i poništen otkaz od strane poslodavca).

Zakonom o radu jeste bilo predviđeno da ako zaposleni otkaže ugovor o radu iz razloga što je poslodavac učinio povrede obaveza utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, da on (zaposleni) tada ima sva prava iz radnog odnosa kao u slučaju da mu je nezakonito prestao radni odnos (član 178. stav 3.). Teret dokazivanja povreda učinjenih od strane poslodavca leži na zaposelnom, što u konkretnom slučaju tužilac nije učinio.

Navod tužioca u pismenom otkazu upućenog tuženom, da je sms porukom od strane tuženog obavešten da je prestala potreba za njegovim radom, ne znači i da mu je, od strane tuženog, povređeno pravo iz člana 16. stav 1. tačka 4 Zakona o radu, jer tužilac nije dokazao da mu poslodavac nije obezbedio obavljanje poslova predviđenih ugovorom o radu, pri čemu treba imati u vidu da Zakon o radu predviđa mogućnost zakonitog prestanka radnog odnosa i u slučaju prestanka potrebe za radom zaposlenog (zbog ekonomskih, tehnoloških ili organizacionih promena).

Manje isplaćena zarada u maju 2015. godine, što tužilac u svom zahtevu navodi kao povredu člana 104.Zakona o radu, učinjenu od strane poslodavca, ne predstavlja povredu koja bi davala pravo zaposlenom da otkaže ugovor o radu u smislu člana 178. stav 3. Zakona, već mu samo daje pravo da u sudskom postupku zahteva isplatu razliku zarade, od isplaćenog do iznosa na koji ima pravo, što je tužilac u ovoj pravnoj stvari i učinio, a u tom delu je tužbeni zahtev i usvojen.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 178. stav 3. Zakona o radu, pa je pravnosnažnom presudom pravilno odbijen zahtev za ispltu 77.280,00 dinara, na ime naknade štete umesto vraćanja na rad, jer tužilac nije dokazao da je podneo zahtev za otkaz ugovora o radu iz razloga što je tuženi učinio povrede obaveza utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, pa mu, suprotno navodima revizije, i ne pripadaju sva prava iz radnog odnosa kao u slučaju da mu je nezakonito prestao radni odnos.

Primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.