Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4802/21 od 10.11.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade, za period od 01.01.2016. do 31.12.2019. godine sa kamatom, kao i za naknadu štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2019. godine, i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i postupka po žalbi, a tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene po ugovoru o radu na poslovima i radnim zadacima geometra, u zvanju višeg referenta u Opštini Kosovo Polje. Tužilac tvrdi da je tužena isplaćivala tužiocu zaradu koja je manja od minimalne, kao i da je tužiocu pričinjena šteta jer je s obzirom na umanjenje osnovne zarade i visina tzv. ''kosovskog dodatka'' niža. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade, i to razlika između minimalne zarade i osnovne zarade za period od 01.01.2016. godine do 31.12.2019. godine koja iznosi 46.979,35 dinara i razlika „kosovskog dodatka“ za isti period koja iznosi 27.262,43 dinara. Veštak se izjasnio i da je zarada koju je tužilac primio sa „kosovskim dodatkom“ u periodu od 01.01.2016. godine do 31.12.2019. godine veća od minimalne zarade za ukupan iznos od 540.983,62 dinara. Shodno nalazu i mišljenju veštaka tužilac je precizirao tužbeni zahtev, na ime naknade štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade, kao i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Tužena je osporila tužbeni zahtev, navodeći da je tužiocu isplaćivana minimalna zarada.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbeni zahtev usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo je iz razloga što tužilac shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2, ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu iz razloga što se ne radi o izdatku koji je bio potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.739,34 dinara i za odluku po reviziji 14.609,01 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković