Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogršene primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na radnom mestu ... u ... . Tuženi je 03.04.2015. godine doneo odluku o izmenama i dopunama pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je između ostalog za radno mesto ... ... broj izvršilaca smanjen sa 14 na 10. Dana 06.04.2015. godine tuženi je doneo uputstvo sa kriterijumima za ocenu rezultata rada zaposlenih, a naldežna služba tuženog je izradila obrazac za ocenjivanje zaposlenih. Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih usvojen je 15.04.2015. godine i isti je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama kod tuženog, a nakon dobijanja njihovih izjašnjenja tuženi je 08.05.2015. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je pored ostalog predvideo i kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, a koji su isti kao i kriterijumi u navedenom uputstvu. Tuženi je sproveo postupak ocenjivanja rada zaposlenih i sačinio listu zaposlenih koji predstavljaju višak, među kojima je i tužilac. Rešenjem tuženog od 08.05.2015. godine tužiocu je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a kao posledica tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca, shodno članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Takođe, tuženi nije mogao da obezbedi tužiocu premeštaj na druge poslove, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, rad sa skraćenim radnim vremenonom, rad sa nepunim radnim vremenom i drugim predviđenim merama.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tuženi kao poslodavac u svemu postupao u skladu sa svojim zakonskim obavezama, tako što je najpre utvrdio organizacionu strukturu i optimalni broj zaposlenih, a zatim u zakonom sprovedenom postupku doneo program, primenio kriterijume i nakon ocenjivanja zaposlenih sačinio listu zaposlenih koji predstavljaju višak, a zatim doneo rešenja o prestanku radnih odnosa, pa je iz ovih razloga odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Prema stanovištu drugostepenog suda Program rešavanja viška zaposlenih je donet 08.05.2015. godine, kada je objavljen na oglasnoj tabli kod tuženog poslodavca. Međutim, kako Program ne sadrži odredbu o tome kada stupa na snagu, niti su u samom Programu navedeni bilo kakvi razlozi za stupanje na snagu ranije od ovog datuma, drugostepeni sud je zaključio da je Program stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja, odnosno 16.05.2015. godine. Drugostepeni sud nije prihvatio navode tuženog isticane tokom postupka da je Program rešavanja viška zaposlenih stupio na snagu danom donošenja, već je utvrdio da je stupio na snagu 16.05.2015. godine, a kako je tužiocu radni odnos prestao pre stupanja na snagu Programa, drugostepeni sud je smatrao da je iz ovih razloga osporeno rešenje tuženog nezakonito.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud zaključio da postoji nedostatak u proceduri otkaza koji doneto rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim. Nedostatak se ogleda u činjenici da je tužiocu prestao radni odnos pre nego što je Program rešavanja viška zaposlenih stupio na snagu. Svoju odluku drugostepeni sud je zasnovao na stanovištu da je Program rešavanja viška zaposlenih donet 08.05.2015. godine, stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja, odnosno 16.05.2015. godine, saglasno članu 196. stav 1. i 4. Ustava Republike Srbije, odnosno nakon donošenja osporenog rešenja.

Ovako stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti, jer Program rešavanja viška zaposlenih nema značenje opšteg pravnog akta, s obzirom da se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već on predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Da bi procedura donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bila zakonita Program rešavanja viška zaposlenih mora biti donet pre donošenja pojedinačnih rešenja o otkazu ugovora o radu, dok bi nezakonitost postupka koji je prethodio otkazu postojala u slučaju da je tužiocu otkazan ugovor o radu pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, što ovde nije bio slučaj. Naime, u konkretnom slučaju, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je 08.05.2015. godine, istog dana kada je tuženi doneo i na oglasnoj tabli objavio Program rešavanja viška zaposlenih, koji kao pojedinačni pravni akt poslodavca stupa na snagu danom donošenja. Dakle, drugostepeni sud je pogrešnom primenom odredbe člana 196. stav 4. Ustava Republike Srbije, koja uređuje pitanje stupanja na snagu zakona i drugih opštih akata, ocenio da je Program rešavanja viška zaposlenih donet 08.05.2015. godine, stupio na snagu 16.05.2015. godine i na osnovu toga izveo pogrešan zaključak da osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito, jer je doneto pre stupanja na snagu Programa.

Polazeći od toga da je postupak utvrđivanja viška zaposlenih sproveden u svemu u skladu sa zakonom i okončan rešenjem kojim je tužiocu prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom kao posledica tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog, shodno članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, ovaj sud je ocenio da je rešenje o otkazu zakonito.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

S obzirom na uspeh u postupku po reviziji, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove u iznosu od 33.000,00 dinara, za sastav revizije, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP i Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20)

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić