Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4570/21 od 18.11.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete u visini razlike između minimalne i isplaćene zarade i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije ode 25.12.2008. godine, isplati pojedinačno opredeljene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate, kao i njegov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju i dopunu revizije na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, u zvanju viši referent, raspoređen rešenjem tužene na poslovima ... . Rešenjem tužene od 01.07.2010. godine, utvrđen mu je koeficijent od 8,85, kao i da će se obračun i isplata plate vršiti ( uz uvećanje koeficijenta za ostvarni radni staž) sa uvećanjem od 50% prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine. Rešenjem tuženog od 26.03.2019. godine, tužiocu je utvrđen koeficijent 8,85 uvećan po osnovu složenosti i odgovornosti poslova za dodatnih 1,20 tako da je ukupan koeficijent 10,05 (uz utvrđeni dodatak na platu u visini od 0,4% po osnovu minulog rada) sa uvećanjem za 50% u skladu sa navedenim Zaključkom Vlade RS. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su pojedinačni iznosi za sporni period od 01.04.2017. godine do 01.01.2020. godine (u dve varijante) u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade koja je tužiocu isplaćivana bez uvećanja po Zaključku Vlade RS u iznosu od 44.460,09 dinara, kao i visina razlike na ime tzv.“kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade u iznosu od 21.347,59 dinara (prva varijanta) i tužbeni zahtev je preciziran u skladu sa ovom varijantom nalaza i mišljenja veštaka. Po drugoj varijanti nema razlike u zaradi koju tužilac potražuje, jer je zarada koju je tužilac primio sa „kosovskim dodatkom“ veća od minimalne zarade.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tuženi kao poslodavac tužiocu u spornom periodu isplaćivao zaradu u manjem iznosu u odnosu na pripadajuću u visini minimalne zarade, bez uvećanja za “kosovski dodatak“ od 50% na mesečnom nivou, a što za posledicu ima osnovanost tužbenog zahteva.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka, a odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava revizije 18.000,00 dinara prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.064,61 dinara i revizijsku odluku 13.596,92 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu zato što ti troškovi nisu bili potrebni radni vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, primenom člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić