Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Krstić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP ... ..., koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 599/2018 od 19.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 599/2018 od 19.09.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

USVAJA SE revizija tužene, pa se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 599/2018 od 19.09.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 359/17 od 12.12.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 359/17 od 06.06.2019. godine i rešenjem od 26.07.2019. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 31.07.2019. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 599/2018 od 19.09.2019. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 359/17 od 12.12.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 359/17 od 06.06.2019. godine i rešenjem od 26.07.2019. godine, koje je ispravljeno rešenjem od 31.07.2019. godine, kojom je, stavom prvim izreke, usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete, isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 300.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, po osnovu terenskog dodatka, za period od 12.07.2012. godine do 31.10.2016. godine, isplati iznos od 936.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, po osnovu dnevnica za dežurstvo, za period od 12.07.2012. godine do 31.10.2016. godine, isplati iznos od 50.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati, na ime mesečne rente, u vidu manje isplaćene zarade po osnovu terenskog dodatka i dnevnice za dežurstvo, u iznosu od 39.400,00 dinara, svakog drugog meseca u godini, pa ubuduće, do 5. u mesecu za prethodni mesec, sve dok za to postoje zakonski uslovi, počev od dana presuđenja 12.12.2017. godine. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 366.966,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 252.500,00 dinara od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija dozvoljena, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je završio srednju vojnu školu i aktivno je vojno lice od 1999.godine, u činu vodnika. Za vreme službe obavljao je poslove na terenu, službovao je u više mesta (u Požarevcu, Beogradu, Preševu), a od 2007. godine nalazi se na bazi „...-...“. Na terenu je obavljao poslove dežurstva, koje je trajalo 24 sata, od toga po 12 sati u zasedi ili patroli, neprekidno u trajanju po 21 dan. Na terenu je spavao po podrumima, vojnim vozilima i imao je dodatne dužnosti koje su se sastojale od marševanja preko 6 km, obaveznih fizičkih kao i terenskih vežbi.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke utvrđeno je da je kod tužioca 2010. godine konstatovano oboljenje bubrega, u vidu hroničnog zapaljenja, od koje bolesti je u više navrata lečen u različitim zdravstvenim ustanovama. Navedena bolest je bakterijsko oboljenje bubrega, ali na nju mogu da utiču i okolnosti i socioekonomski faktori života i rada u vojsci (uslovi života i rada na terenu, uslovi stanovanja, gustina i brojnost ljudi na određenom prostoru, ograničena mogućnost održavanja higijene, boravak u hladnom i vlažnom prostoru u dužim vremenskim intervalima, neredovna ishrana isl.). U lečenju se koriste kortikosteroidi zbog kojih je kod tužioca došlo do nastanka druge hronične bolesti- dijabetes melitusa- šećerne bolesti.

Tužilac je nalazom Vojno-lekarske komisije od 12.07.2012. godine oglašen ogranično sposobnim za vojnu službu, a trajno nesposobnim za dužnost koju je obavljao u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije, zbog čega je od 18.02.2013. godine raspoređen na poslove četnog starešine.

Tužilac je zbog oboljenja bubrega i šećerne bolesti u junu 2011.godine, kada mu je rađena biopsija bubrega, trpeo fizičke bolove jakog intenziteta, u neprekidnom trajanju od nekoliko sati, koji su se povremeno pojavljivali u naredna 1-2 dana. Fiziče bolove jakog do umerenog intenziteta je trpeo sve vreme, obzirom da se radi o neizlečivim bolestima koje će postojati i u budućnosti. Trpeo je i strah umerenog do jakog intenziteta, nakon saznanja za bolest, najpre za hroničnu upalu bubrega, a nakon tri godine i za šećernu bolest. Strah je trajao u narednih 20 dana u oba slučaja. Zbog oboljenja bubrega i šećerne bolesti kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od 40% srednjeg stepena, sa mogućnošću povećanja u budućnosti, tako da će tužilac sve životne aktivnosti koje su vezane za teža opterećenja, rad i boravak na većim visinama, izlaganje jačem suncu ili velikoj hladnoći, ograničeno i tegobno raditi, sa trpljenjem subjektivnih tegoba, a pridržavanje strogom dijetetskom režimu u znatnoj meri ograničava njegove životne aktivnosti i radosti u njima, te zbog svega navedenog često duševno pati, povremeno jače, češće umereno.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da naknada tužiocu, po osnovu terenskog dodatka, za period od 12.07.2012. godine do 31.12.2016. godine, obračunata za 21 dan u mesecu i za svaki drugi mesec u godini, koju je tužilac primao na radnom mestu na kome je bio dok je bio zdrav, iznosi 936.600,00 dinara, da iznos dnevnica za dežurstvo za isti period iznosi 50.754,00 dinara, a iznos mesečne rente na ime terenskog dodatka i dnevnice za dežurstvo obračunat je na iznos od 39.400,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13) i Zakona o obligacionim odnosima i, nakon ocene da potraživanje tužioca nije zastarelo, usvojili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, odmerenu srazmerno trajanju i jačini bolova i straha i stepenu umanjenja životne aktivnosti tužioca, zatev za naknadu materijalne štete, u visini terenskog dodatka i dežurstva za period od kada je tužilac zbog bolesti oglašen trajno nesposobnim za dužnost koju je do tada obavljao do dana veštačenja, kao i zahtev za isplatu rente od dana presuđenja pa dok za to postoje zakonski uslovi.

Kod utvrđene činjenice da je kod tužioca, kao profesionalnog vojnog lica zaposlenog kod tužene, koji je u vojnu službu primljen kao zdrava osoba, zbog uslova života i dugogodišnjeg rada na terenu, došlo do nastanka, najpre, hroničnog oboljenja- zapaljenja bubrega, a potom i do šećerne bolesti, kao posledice oboljenja prvobitne bolesti, po oceni Vrhovnog kascionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da, u smislu odrebi čl. 164. Zakona o radu i čl. 154, 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, tužena odgovara za štetu koju je tužilac, kao profesionalno vojno lice, pretrpeo na radu u vojnoj službi, a koja je u uzročno- posledičnoj vezi sa poslom kojim se bavio, te da se tužena ne može osloboditi odgovornosti za štetu, jer nije dokazala da je šteta koju je tužilac pretrpeo nastupila kao posledica skrivljenog ponašanja tužioca, odnosno da potiče od nekog uzroka čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći niti otkloniti.

Međutim, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je u postupku ocene prigovora zastarelosti potraživanja nematerijalne štete pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 376. stav 1. ZOO, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Iz navedenog proizlazi da je za početak roka zastarelosti potraživanja bitan momenat saznanja za štetu i učinioca, a koji momenat mora biti u okviru roka od pet godina od dana nastanka štete da potraživanje tužioca ne bi bilo apsolutno zastarelo.

Kako se saznanje za nematerijalnu štetu ne vezuje za dan njenog prouzrokovanja (nastanak štete) već za okolnosti koje se odnose na trajanje i prestanak fizičkih bolova ili straha, odnosno na završetak lečenja i saznanje da su zaostale posledice prouzrokovale trajno oštećenje zdravlja i opšte životne sposobnosti oštećenog, koje mu umanjuju životnu aktivnost, svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno.

Tako, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fizičke bolove počinje teći od prestanka bolova, za strah od prestanka straha, a za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanja zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu težu posledicu. Saznanje za štetu vezuje se za vreme kada je oštećenom saopšteno da su posledice oboljenja postale trajne (kada je po medicinskim standardima postalo izvesno da se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti) bez obzira što je i dalje nastavljeno lečenje oštećenog.

Iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeno je da je kod tužioca 2010. godine konstatovano hronično oboljenje bubrega, a 2013. godine kao posledica lečenja bubrega konstatovana i šećerna bolest, da je u junu 2011.godine, kada mu je rađena biopsija bubrega, trpeo fizičke bolove jakog intenziteta, u neprekidnom trajanju od nekoliko sati, koji su se povremeno pojavljivali u naredna 1-2 dana, da je trpeo strah umerenog do jakog intenziteta, 20 dana od saznanja za bolest, najpre za hroničnu upalu bubrega, a nakon tri godine i za šećernu bolest, a da je kao posledica profesionalnog oboljenja kod tužioca nastupilo umanjenje opšte životne aktivnosti srednjeg stepena 40%, sa mogućnošću povećanja u budućnosti.

S obzirom na ovakvo izjašnjenje veštaka u pogledu trajanja bolova i straha i nejasnoće u pogledu momenta kada je tužiočevo oboljenje, imajući u vidu sve relevantne činjenice, dovelo do umanjenja njegove životne aktivnosti odnosno poprimilo konačan oblik, za sada se ne može prihvatiti kao pravilna ocena nižestepenih sudova da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je radi pravilne ocene prigovora zastarelosti potraživanja bilo potrebno oceniti kada je tužilac saznao za svaki vid nematerijalne štete posebno i saglasno tome oceniti da li su za pojedine vidove naknade ove štete do dana podnošenja tužbe istekli zastarni rokovi.

Osnovano se navodima revizije osporava i ocena nižestepenih sudova o osnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete i isplatu rente.

Naknada materijalne štete u vidu izmakle koristi od njenog nastanka do okončanja lečenja odnosi se na gubitak u zaradi koju bi oštećeni osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima da ostvaruje da nije došlo do povređivanja odnosno oboljevanja.

Pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete - smatra se ona zarada koju bi oštećeno lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad, pa oštećenom pripada pravo na razliku u zaradi koju ostvaruje i koju bi ostvarivao da nije povređen.

Renta je očekivani gubitak zarade u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad. Osnov za ostvarenje prava na rentu kao oblika materijalne štete, postoji ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod od rada koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost.

Ova zarada kao vid štete utvrđuje se na bazi činjenica koje su poznate u momentu donošenja sudske odluke i ona se utvrđuje na osnovu visine zarade koju bi lice, koje je potpuno ili delimično nesposobno za rad, ostvarilo u tom momentu da je bilo sposobno za rad, a koju zbog određene nesposobnosti nije ostvarilo.

U konkretnom slučaju, tužilac je do 12.07.2012. godine, kada je oglašen ogranično sposobnim za vojnu službu, a trajno nesposobnim za dužnost koju je obavljao u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije, za dužnosti na koje je bio raspoređen primao terenski dodatak i dnevnice za dežurstva u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke, koje u vidu izgubljene zarade i rente potražuje tužbom.

Odluka nižestepenih sudova o osnovanosti postavljenog zahteva bazira se na zaključku da je tužilac oglašen trajno nesposobnim za dalje obavljanje dužnosti koju je ranije obavljao, zbog čega je premešten na drugo radno mesto koje ne uključuje rad na terenu ni dežurstva, zbog čega je od momenta kada je proglašen ograničeno sposobnim za vojnu službu do dana veštačenja pretpeo štetu u vidu izgubljenih primanja terenskog dodatka i dnevnica za dežurstvo, a koje bi u tom periodu primio da nije oboleo odnosno da nije trajno oglašen nesposobnim za rad na terenu i koju će i u budućnosti trpeti.

Međutim, nižestepeni sudovi su propustili da ocene da li je i od kakvog značaja na ovo pravo tužioca specifičnost posla profesionalnih vojnika, da li je izvesno da bi tužilac prema redovnom toku stvari i za slučaj da nije oboleo, odnosno da nije usled oboljenja proglašen potpuno nesposobnim za rad, i u periodu od 12.07.2012. godine i ubuduće, radio na terenskim poslovima, za koje se pored zarade ostaruje pravo i na ova dodatna primanja. Radi pravilne odluke o tužbenom zahtevu u ovom delu bilo je potrebno utvrditi, a što su nižestepeni sudovi propustili da učine, koji su propisani uslovi za rad na terenu, da li se, posle koliko vremena rada na terenu ili u kojim uslovima potrebe službe vrše premeštanja profesionalnih vojnika sa teritorija na kojima se prima terenski dodatak i dnevnice za dežurstva, imajući u vidu i specifične vanredne terenske uslove života (stanovanja, održavanja higijene, boravka u hladnom i vlažnom prostoru u dužim vremenskim intervalima, neredovne ishrana isl.), odnosno da li bi i do kada, barem do stepena verovatnoće, ovo pravo tužiocu i za slučaj da nije kod njega nastupilo profesionalno oboljenje tužiocu izvesno pripadalo.

Kako zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje od značaja presuđenja nije potpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti sve okolnosti od značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne, materijalne štete i isplatu rente doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić