Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7040/13 od 09.01.2014. godine žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog JKP GSP „Beograd“ na poslovima kontrolora u Službi za kontrolu voznih isprava. Tuženi JKP GSP „Beograd“ je 18.04.2012. godine doneo odluku kojom je usvojio Program rešavanja viška zaposlenih, prema kome su svi poslovi u Službi za kontrolu voznih isprava prestali da postoje. Kako su svi poslovi ukinuti, prestala je potreba za radom zaposlenih, pa je za njih 67 obezbeđena mera zapošljavanja – rad kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma tuženih od 14.03.2012. godine, tako da će zaposleni koji prihvate zaključenje aneksa ugovora o radu zasnovati radni odnos kod drugotuženog na poslovima kontrolora voznih isprava. Zbog toga je prvotuženi tužiocima ponudio anekse ugovora o radu i svi tužioci su ih zaključili 26.04.2012. godine i prema njihovim odredbama tužioci će nakon potpisivanja aneksa zaključiti sa drugotuženim ugovor o radu na neodređeno vreme na poslovima kontrolora voznih isprava, a danom potpisivanja aneksa prestaju da važe odredbe ugovora o radu koje su zaključili tužioci sa prvotuženim. Posle toga je prvotuženi doneo sporna rešenja od 17.05.2012. godine za tužioce Č.D.a i V.P., a 18.05.2012. godine za tužioca M.M., na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, koji su proglašeni viškom zaposlenih i kojima je obezbeđena mera zapošljavanja – rad kod drugog poslodavca. Zatim su navedeni tužioci 21.05.2012. godine sa drugotuženim zaključili ugovore o radu na neodređeno vreme za poslove kontrolor putnih isprava u javnom prevozu I kategorije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 179. tačka 9. u vezi sa članom 155. stav 1. tačka 5. i članom 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05), kada su odbili tužbeni zahtev tužilaca.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Takođe, odredbama članova 153-158. ovog zakona propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 5. propisano je da program sadrži mere za zapošljavanje, pored ostalih, rad kod drugog poslodavca. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. ovog zakona.

Prema Programu rešavanja viška zaposlenih koji je doneo prvotuženi, svi poslovi u Službi za kontrolu voznih isprava su ukinuti, pa je prestala potreba za radom zaposlenih, a za njih 67, među njima za tužioce, obezbeđena je mera za zapošljavanje – rad kod drugog poslodavca. Ova mera je i realizovana 21.05.2012. godine zaključivanjem ugovora o radu na neodređeno vreme tužilaca i drugotuženog, pošto je prethodno prvotuženi zaključio anekse ugovora o radu sa tužiocima i doneo rešenja o otkazu ugovora o radu po kojima je tužiocima prestao radni odnos kod prvotuženog sa danom 20.05.2012. godine. Imajući ovo u vidu, kao i citirane odredbe Zakona o radu, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da su osporeni akti zakoniti i da nisu povređena prava tužilaca.

Neosnovano tužioci revizijom ukazuju da je na njihovu štetu povređena odredba člana 158. Zakona o radu, tako što im nije isplaćena otpremnina, a utvrđeno je da su višak zaposlenih. Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Prvotuženi je rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima doneo na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, a otpremninu im nije isplatio, što nije sporno. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda takvim postupanjem prvotuženi nije povredio odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu. Naime, otpremnina je novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom radi gubitka zarade do čega dolazi bez krivice zaposlenog, kada prestane potreba za poslovima koje je radio i zbog toga se otkaže ugovor o radu. Stoga je namena otpremnine da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u međurazdoblju između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa. U konkretnom slučaju tužiocima je prestao radni odnos kod prvotuženog zbog prestanka potrebe za njihovim radom, ali im je upravo prvotuženi obezbedio meru zapošljavanja – rad kod drugog poslodavca. Na taj način tužiocima je obezbeđen kontinuitet radnog odnosa, pa iako je došlo do promene poslodavaca, nije došlo do gubitka zarade (kod prvotuženog je radni odnos prestao 20.05.2012. godine, a sa drugotuženim je radni odnos zasnovan 21.05.2012. godine) i stoga tužiocima ne pripada otpremnina predviđena članom 158. Zakona o radu.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

                                                                                        Predsednik veća - sudija

                                                                                        Vesna Popović,s.r.