U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, na poslovima vaspitača u P.z.u.z.d.i.o.o.z.i.z.. Na osnovu prijave o povredi radne discipline od 06.10.2004. godine protiv tužilje je pokrenut disciplinski postupak. Rešenjem direktora tužene od 23.12.2004. godine izrečena joj je disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog učinjene teže povrede radne discipline iz čl. 59. tačka 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Prigovor tužilje, izjavljen protiv prvostepenog rešenja, odbijen je rešenjem direktora tuženog od 31.01.2005. godine. Prema iznetim razlozima, tužilja je 04.10.2004. godine, u večernjim satima, gađala nožem štićenika tuženog D.K zbog odbijanja poslušnosti i tako mu nanela malu povredu u vidu ogrebotine na desnoj nozi. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji je obavio i razgovor sa štićenikom tuženog, utvrđeno je da je on upotrebio termin „frljnut“ (misleći na nož) u značenju da je to bilo preko ruke, što je prema mišljenju veštaka oslikavalo njegovo autentično viđenje i opis događaja. Prema svojim intelektualnim i emocionalnim kapacitetima, štićenik nije sposoban da izmišlja događaje, kako bi ostvario neki svoj cilj, jer nema taj nivo zaključivanja i predviđanja. Nije sklon konfabulacijama, odnosno poremećajima sećanja u smislu neistinitog ili lažnog sećanja, zbog čega je veštak bio mišljenja da se u vreme spornog događaja nešto desilo i da je moguće da osnovni događaj odgovara realnosti. Pritom, tom događaju su prisustvovale i dve maloletne štićenice prihvatilišta koje su u razgovoru sa psihologom prihvatilišta potvrdile navode maloletnog štićenika D.K..

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužilji zakonito prestao radni odnos kod tuženog izricanjem disciplinske mere prestanka radnog odnosa i kada su odbili i ostale akcesorne tužbene zahteve (za reintegraciju, naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplatu doprinosa).

U konkretnom slučaju, tužilji je prestao radni odnos kod tuženog izricanjem disciplinske mere prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radnih obaveza i dužnosti, a ne discipline, kako pogrešno stoji u pobijanim rešenjima i nižestepenim odlukama, primenom čl. 59. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91 sa izmenama). Radi se o zloupotrebi službenog položaja, odnosno prekoračenju ovlašćenja. Postupak tužilje, koja je radila na poslovima vaspitača kod tuženog, a koji se sastoji u tome da je 04.10.2004. godine gađala nožem štićenika tuženog zbog odbijanja poslušnosti (odbijanja da ode na spavanje), kada je nanela štićeniku malu povredu u vidu ogrebotine na desnoj nozi, predstavlja oblik fizičkog zlostavljanja, izričito zabranjenog zakonima i opštim aktima tuženog, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Upravo tužilja, koja je vaspitač, bila je dužna da pokaže poseban stepen pažnje, odgovornosti, nenasilnog i blagog ponašanja prema štićenicima u prihvatilištu gde je radila jer ta obaveza proizilazi iz Osnova programa vaspitnog rada u domovima za decu i mlade bez roditeljskog staranja.

Prema članu 3. tačka 1. Konvencije o pravima deteta, u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta biće od prvorazrednog značaja. Prema tački 2. istog člana, strane ugovornice obavezuju se da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i u tom cilju će preduzeti sve odgovarajuće zakonodavne i administrativne mere. U tom smislu, prema članu 19. tačka 1. ove Konvencije, strane ugovornice će preduzeti odgovarajuće zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu. Konačno, prema članu 37. tačka 1. ove Konvencije, strane ugovornice će obezbediti da ni jedno dete ne bude podvrgnuto mučenju ili drugom okrutnom, nehumanom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju.

Imajući u vidu navedene propise, kao i Osnove programa vaspitnog rada u domovima za decu i mlade bez roditeljskog staranja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužilja kao vaspitač preduzela meru kažnjavanja koja nije adekvatna programima vaspitnog rada. Tačnije, uključila je primenu fizičke sile, što prema navedenim propisima nije dopustivo.

Inače, disciplinski postupak protiv tužilje sproveden je zakonito, primenom članova 62, 62a i 62b Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

U reviziji tužilje, u pretežnom delu, ponavljaju se žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda. Takođe, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 398. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu čl. 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.