.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 897/2014
10.06.2015. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca J.M. iz P., čiji je punomoćnik S.M., advokat iz J., protiv tuženog STR S., preduzetnika D.S. iz P., čiji je punomoćnik B.R., advokat iz P., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Jagodini Gž1 br.93/13 od 20.12.2013. godine, na sednici održanoj 10.06.2015. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Jagodini Gž1 br.93/13 od 20.12.2013. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu P1 br.271/11 od 29.10.2013. godine, odbačena je tužba tužilje protiv tuženika u delu u kome je tražila da se utvrdi da je u periodu od 25.08.2010. godine do 30.11.2010. godine, bila u radnom odnosu kod tuženika po kom osnovu joj pripadaju sva prava koja proističu iz rada što je tuženi dužan da prizna kao neblagovremena.
Rešenjem Višeg suda u Jagodini Gž1 broj 93/13 od 20.12.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Paraćinu.
Protiv navedenog pravnosnažnog drugostepenog rešenja tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, pa je našao da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je 15.05.2010. godine počela da radi u STR B. u P., čiji vlasnik je bio LJ.S.. Vlasnik radnje je pozvao da radi kao prodavac ali nisu potpisali ugovor o radu, niti je bila prijavljena kao radnik radnje. U ovoj prodavnici radila je sve do 25.08.2010. godine, kada je radnja STR B., vlasnika LJ.S. brisana iz registra. Posle toga osnovana je radnja STR S., vlasnika D.S., koji je brat prethodnog vlasnika. U toj prodavnici u istom poslovnom prostoru radila je i tužilja posle gašenja prvobitne radnje. Zarada joj je isplaćivana svakog meseca ali doprinosi za socijalno osiguranje nisu uplaćivani iako je još prethodni vlasnik radnje obećao da će je prijaviti. Tužilja je svoju radnu knjižicu dala vlasniku prethodne radnje 15.05.2010. godine, i ona se neprekidno nalazila u fioci u radnji i pošto je tužilja nastavila da radi u novoosnovanoj radnji STR S., vlasnika D.S. – ovde tuženog. Inspekcija je dolazila radi kontrole i naložila tuženom kao poslodavcu da je prijavi na socijalno osiguranje, ali je on to učinio samo za decembar mesec 2010. godine. Tužilja je kod tuženog radila u periodu od 25.08.2010. godine do 31.12.2010. godine, pa je tužbom tražila utvrđivanje da je bila u radnom odnosu kod njega u periodu od 25.08.2010. do 30.11.2010. godine, koji nije bio pokriven osiguranjem. Tuženi joj je vratio radnu knjižicu u januaru 2011. godine, sa upisanim stažom osiguranja samo za jedan mesec - decembar 2010. godine. Tužbu je podnela 13.04.2011. godine.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbacili tužbu tužilje kao neblagovremenu.
Odredbom člana 195. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 sa izmenama i dopunama) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana, od dana dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava.
Tužilja je prema utvrđenom činjeničnom stanju u toku rada kod tuženog znala da je on kao vlasnik radnje u kojoj je radila nije prijavio kao svog zaposlenog na obavezno socijalno osiguranje, što je utvrđeno kontrolom izvršenom od strane inspekcije rada. Pored toga imala je pristup i radnoj knjižici koja se nalazila u fioci u radnji, pa je mogla u nju da izvrši uvid i sazna da li je bila prijavljena kod tuženog i za koji period. Tužilja je najkasnije mogla saznati za povredu svojih prava 31.12.2010. godine, kada je prestala da radi kod tuženog. Osim toga, odmah po prestanku rada mogla je da traži i preuzme od tuženog svoju radnu knjižicu, koju je on bio dužan da joj uruči shodno obavezi iz člana 204. stav 4. Zakona o radu.
Kako je tužbu podnela posle proteka zakonskog roka od 90 dana od dana saznanja za povredu svojih prava, nastupila je zakonska prekluzija, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 195. Zakona o radu i odbacili tužbu kao neblagovremenu.
Nisu osnovani navodi revizije tužilje kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. i 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.
Predsednik veća-sudija
Ljubica Milutinović,s.r.
