Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu plati utuženi iznos na ime neisplaćene plate za rad duži od punog radnog vremena u spornom periodu, jer je tužilac kao profesionalni pripadnik Vojske Srbije, ostvarivao dodatke za terenski rad koji isključuju uvećanje plate za rad duži od redovnog i da je pored dodatnog koeficijenta od 20% ostvarivao i naknadu troškova za rad na terenu. Članom 36. stav 1. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, propisano je da dodatak za rad noću, dodatak za rad na dan praznika koji nije radni dan, dodatak za dodatno opterećenje na radu, naknada troškova za rad na terenu i naknada troškova za službu na posebnim vojnim objektima isključuje dodatak za prekovremeni rad. Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva cenili opšte akte tužene na osnovu kojih je utvrđena visina plate, tako da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revizijom se ne ukazuje na drugačije odluke apelacionih sudova što bi bilo od uticaja na odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Međutim i eventualno postojanje drugačije odluke ne bi nužno ukazivalo i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava kod ocene prava na isplatu manje isplaćene zarade zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, tako da u ovom predmetu nema potrebe za odlučivanjem o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici na ime naknade štete zbog manje plaćene zarade za rad duži od punog radnog vremena podneta je 08.06.2017. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 10.000,00 dinara. U podnesku od 30.01.2018.godine, tužilac je preniačio tužbu i kao vrednost predmeta spora označio iznos od 404.704,80 dinara. Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić