.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 905/2023
26.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća „Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd“ sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Ivan Rajković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3113/22 od 30.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 26.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3113/22 od 30.09.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3113/22 od 30.09.2022. godine, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1186/22 od 21.06.2022. godine, pa je tuženi obavezan da tužiocu plati na ime razlike visine naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu za januar 2019. godine iznos od 148,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.02.2019. godine do isplate i na ime razlike naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u bonovima za januar 2019. godine iznos od 239,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2019. godine do isplate, kao i da mu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 42.800,00 dinara. Tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući radi opreza da Vrhovni kasacioni sud o reviziji odluči kao o posebnoj po članu 404. ZPP.
Revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je Vrhovni kasacioni sud ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog i nije sporna visina postavljenog zahteva, ali je sporno postojanje pravnog osnova za njegovu isplatu.
Prvostepeni sud je stanovišta da je tužbeni zahtev neosnovan iz razloga što je u mesecu januaru 2019. godine tuženi, kao korisnik javnih sredstava, bio u obavezi da primeni imperativnu odredbu člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/2014), kojom je bilo predviđeno da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja) kojim se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi, na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugog stalnog primanja kod subjekta koji je korisnik javnih sredstava, donetog za vreme primene ovog zakona.
Drugostepeni sud ne prihvata navedeno stanovište, pozivajući se na član 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, kojom odredbom je propisano pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Prema odredbi člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove ishrane u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu, s tim što će se 300,00 dinara isplatiti u novcu, a 200,00 dinara u bonovima za ishranu, a na osnovu stava 3. mesečna naknada za ishranu u toku rada isplaćuje se po isteku meseca istovremeno sa konačnom isplatom zarade, a na osnovu prisustva na radu zaposlenog za tekući mesec. Odredbom člana 105. Zakona o radu propisano je šta čini zaradu, a odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. istog zakona propisano je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu, iz kojih razloga je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.
Pravo na naknadu troškova ishrane, kao pravo zaposlenih po odredbi člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 ... 75/2014), postojalo je kao priznato pravo zaposlenih po Kolektivnom ugovoru tuženog, koji je donet pre Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/2014 i 95/2018). Kolektivnim ugovorom bilo je predviđeno pravo na naknadu troškova ishrane u iznosu od 300,00 dinara dnevno u novcu, a po članu 63. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine naknada u novcu nije menjana, već je predviđeno pravo na naknadu troškova od 200,00 dinara u bonovima. Ovakvom sporazumom poslodavac je pravo obezbedio na drugi način u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Na izneti način, tužilac je na osnovu odredbe Kolektivnog ugovora tuženog stekao pravo na naknadu trošova ishrane u novcu i bonovima, kako je to kolektivnim ugovorom predviđeno, a pošto tužilac pravo nesporno nije ostvario, sledi obaveza tuženog na isplatu po pravnom osnovu naknade štete u skladu sa članovima 154. Zakona o obligacionim odnosima i 164. Zakona o radu.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
