Presudom Apelacioni sud u Beogradu Gž1 br.2411/13 od 17.07.2014. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržanom u stavu prvom izreke navedene prvostepenom presudom i u tom delu se žalba tuženog odbija kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtim izreke, tako što je odbijen u celosti tužbeni zahtev tužilje, kao njen zahtev za naknadu troškova spora. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u stavovima drugom i trećem izreke, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, sa neblagovremenom dopunom, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se revizija odbije.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije osnovan revizijski navod tužilje da je donošenjem drugostepene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, na koju se revizijom ukazuje jer je drugostepena presuda doneta bez rasprave. Dok bitna povreda iz tačke 12. citirane zakonske odredbe na koju se takođe revizijom ukazuje, ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme obavljajući poslove operatera sa IV stepenom stručne spreme u Sektoru za tarifu i prodaju Službe za kontrolu putnih isprava. Zaključenjem sporazuma sa Preduzećem A.s.t. DOO B., tuženi je sve nadležnosti u pogledu naplate karata i kontrole putnih isprava, preneo na to preduzeće, pa je prestala potreba za postojanjem Službe za kontrolu putnih isprava u okviru tuženog. Zato je Upravni odbor tuženog doneo odluku o izmeni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je ta Služba brisana. Takođe je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih, na koji su dali saglasnost i reprezentativni sindikat tuženog i Nacionalna služba za zapošljavanje. Tim Programom su bile predviđene 2 mere rešavanja viška zaposlenih: premeštaj zaposlenih na drugo radno mesto kod tuženog i upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Tuženi je doneo odluku da 113 izvršilaca koji su bili zaposleni u ovoj Službi budu proglašeni za tehnološki višak i to da od tog broja ukupno 46 zaposlenih bude premešteno na druge poslove kod tuženog, a ukupno 67 zaposlenih među kojima i tužilja, da budu upućeni na rad kod drugog poslodavca. U Programu tuženog za rešavanje viška zaposlenih, navedene su četiri kategorije zaposlenih za koje je bila predviđena mera premeštaja na druge poslove kod istog poslodavca i to: zaposleni koji imaju više od 20 godina radnog staža kod tuženog, zaposleni koji imaju utvrđenu invalidnost, opasnost od nastanka invalidnosti, zdravstvene smetnje, zaposleni sa visokom stručnom spremom i zaposleni koji imaju „D“ kategoriju, odnosno sposobni da obavljaju poslove vozača autobusa i trolejbusa. Tuženi je svrstao tuženu u drugu grupu zaposlenih, koji će biti upućeni na rad kod drugog poslodavca, ne uzimajući u obzir njeno zdravstveno stanje jer mu medicinska dokumentacija o tome nije bila poznata. Primenjujući navedeni Program, tuženi je ponudio tužilji zaključenje pobijanog aneksa broj 7 Ugovora o radu kojim se upućuje na rad kod drugog poslodavca, kojim je predviđeno da će joj prestati radni odnos kod tuženog, koji je tužilja potpisala. Sporazumom koji su zaključili tuženi i navedeno preduzeće bilo je predviđeno da će zaposlenima koji su kod tuženog proglašeni tehnološkim viškom, prestati radni odnos kod tuženog tek nakon zaključenja ugovora o radu kod drugog poslodavca. Tužilji je radni odnos kod tuženog prestao pre nego što je zaključila ugovor o radu sa drugim poslodavcem dana 20.05.2012. godine, pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 17.05.2012. godine, koje je doneto na osnovu odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Preduzeće A.s.t. nije sa tužiljom zaključio ugovor o radu jer je na osnovu medicinske dokumentacije koju je od nje zatražio, utvrdilo da ona ne može da obavlja poslove kontrolora putnih isprava u javnom prevozu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo zaključujući da je pobijani aneks Ugovora o radu od 26.04.2012. godine zaključen protivno Sporazumu između tuženog i drugog poslodavca i protivno Programu rešavanja viška zaposlenih kod tuženog jer je tužilji radni odnos prestao danom potpisivanja aneksa, dok je navedenim Sporazumom bilo predviđeno da će radni odnos zaposlenima koji su proglašeni tehnološkim viškom kod tuženog prestati tek nakon zaključenja Ugovora o radu kod tog drugog poslodavca. Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu od 17.05.2012. godine kojim je tuženi otkazao tužilji Ugovor o radu, iako ona nije zaključila novi Ugovor o radu sa tim drugim poslodavcem, što je protivno sporazumu koji je zaključio tuženi sa tim preduzećem, nije zakonito, pa je tužilji nezakonito prestao radni odnos protivno odredbi člana 179. tačka 9. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu, zaključujući da su prava i obaveze stranaka bile određene sadržinom aneksa, koji je zaključen zakonito u smislu odredbe člana 171. Zakona o radu. Te da je pobijano rešenje o otkazu Ugovora o radu zakonito doneto, nakon što je tužilja prihvatila ponudu za zaključenje aneksa, u sprovođenju Programa mera za zapošljavanje kod tuženog. Drugostepeni sud je smatrao da je bez uticaja na zakonitost osporenih akata okolnost što je tužilji prestao radni odnos kod tuženog danom potpisivanja osporenog aneksa, a ne danom zaključenja Ugovora o radu sa drugim poslodavcem.

Suprotno pravnom stanovištu drugostepenog suda, ovaj sud nalazi da je od značaja i da utiče na zaključak o nezakonitosti osporenih akata okolnost da je tužilji radni odnos prestao danom potpisivanja pobijanog aneksa, a ne danom zaključenja ugovora o radu sa drugim poslodavcem, s obzirom da je Sporazumom koji je tuženi zaključio sa navedenim Preduzećem A.s.t. bilo predviđeno da će zaposlenima koji su proglašeni tehnološkim viškom kod tuženog, radni odnos kod ovog prestati tek nakon zaključenja ugovora o radu kod tog drugog poslodavca. Međutim, tužilji je radni odnos kod tuženog prestao pre nego što je zaključila ugovor sa drugim poslodavcem i to 20.05.2012. godine. Osim toga, tuženi kao poslodavac je u postupku rešavanja viška zaposlenih doneo Program kojim je na osnovu člana 155. Zakona o radu, predvideo kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih i mere za zapošljavanje, koje su bile premeštaj na druge poslove kod istog poslodavca i rad kod drugog poslodavca, u koju je kategoriju tužilja svrstana. Upravo radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca tuženi je ponudio tužilji zaključenje aneksa koje je ona prihvatila, ali tu meru za zapošljavanje tužilje nije sproveo Zbog toga je po nalaženju ovoga suda tužilji nezakonito otkazan Ugovor o radu donošenjem pobijanog rešenja na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu jer u situaciji kada joj nije obezbedio sprovođenje mere za zapošljavanje kod drugog poslodavca, tuženi je morao da joj isplati otpremninu na osnovu člana 158. Zakona o radu, što nije učinio. Zbog toga je pobijano rešenje o otkazu nezakonito, pa je osnovan tužiljin zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Pravilno je doneta odluka o troškovima prvostepenog postupka na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pa je ta odluka potvrđena.

S obzirom da je tužilja uspela u revizijskom postupku, to joj pripada naknada traženih troškova na ime sastava revizije prema važećoj AT, zbog čega je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2. ZPP, a u vezi već citiranih odredbi.

Iz izloženog razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.