Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1 2757/19 od 17.09.2019. godine, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, predlažući da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena ''Železnica Srbije'' a.d. je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav o situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, a koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane pobijane odluke, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene ''Železnice Srbije'' a.d. do 01.09.2015. godine, od kada je kod tužene ''Infrastruktura železnice Srbije'' a.d., na poslovima pružnog radnika. Ugovorom o radu tužioca i Aneksom tog ugovora predviđeno je pravo tužioca, kao zaposlenog, na naknadu, između ostalog, troškova i drugih primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. U utuženom periodu na snazi je bio Kolektivni ugovor od 30.11.2002. godine (''Službeni glasnik RS'' br. 84/02, 46/11) i Aneks tog ugovora od 26.07.2006. godine (''Službeni glasnik RS'' br. 4/06). Nakon izvršenih statusnih promena usvojen je Kolektivni ugovor ''Železnice Srbije'' a.d. od 24.03.2015. godine, kojim je predviđeno da se odredbe tog ugovora odnose i na zaposlene kod tužene ''Infrastruktura železnice Srbije'', a član 57. stav 2. predviđa da je u vrednost radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocu po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi naknadu na ime toplog obroka i regresa nije prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, te je veštak za sporni period izvršio obračun u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora iz 1995. godine, sa izmenama iz 2000.-te godine, kojima je bila predviđena visina troškova ishrane i regresa, kada su poslednji put isplaćeni ovi troškovi odvojeno od zarade i prikazani u obračunskim listićima.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je propisano i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), a što mora biti iskazano u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Tuženoj ''Železnici Srbije'' a.d., ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer isti, u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić