Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu „...“, sa koeficijentom za obračun zarade od 8,62. Tužena je tužiocu obračunavala zaradu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, tako što je koeficijent radnog mesta množen sa propisanom osnovicom za dati mesec, a tako obračunata osnovna zarada je u pojedinim mesecima spornog perioda bila manja od minimalne zarade. U mesecima u kojima je zarada tužioca bila manja od minimalne, tužena je vršila korekciju, dodavši na obračunsku listu kategoriju „dodatak min. zarada“. U spornom periodu, tužena tužiocu u obračunskim listama nije konkretizovala, odnosno iskazivala naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, niti je iskazivala koji deo koeficijenta se odnosi na ove naknade. Kod tužene u spornom periodu nije bila organizovana ishrana za zaposlene, a tužena je tužiocu omogućila korišćenje pripadajućeg godišnjeg odmora. Spram najpovoljnijeg parametra za tuženu u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, za sporne vidove primanja iz radnog odnosa za period obuhvaćen tužbom, obračunom se dobija iznos čiju isplatu tužilac traži postavljenim zahtevom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev smatrajući da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utvrđenoj visini mesečnih naknada, jer kada se uzme način obračuna plate tužioca, koja je niža od minimalne zarade, te da je ista dopunjavana do visine minimalne zarade, jasno proizlazi da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u skladu sa članovima 111. i 118. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, pa okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije vrednosno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa kasnijim izmenama i dopunama), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 13. stavovi 1. i 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 88/17 ... 6/20), propisano je da delatnost obrazovanja i vaspitanja obavlja ustanova, a da se na osnivanje i rad ustanove primenjuju propisi o javnim službama.

Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01...21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

S obzirom na navedeno, da se na tuženu primenjuju propisi o javnim službama, po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje se Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega se neosnovano traži naknada postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić