Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3862/21 od 29.07.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1023/20 od 05.03.2021. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, a žalbu tužene u tom delu, odbio, kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1023/20 od 05.03.2021. godine, u stavu šestom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud tuženu obaveže da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.03.2021. godine, kao dana donošenja presude pa do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1023/20 od 05.03.2021. godine, u stavu sedmom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti isplati iznos od 1.200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.03.2021. godine, kao dana donošenja presude pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu osmom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1023/20 od 05.03.2021. godine, tako što je tužena obavezana da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 694.350,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremene revizije izjavili su tužilja i tužena tako što tužilja pravnosnažnu presudu pobija u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke (preinačujući deo) zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok tužena, iz istog razloga, izjavljuje posebnu reviziju protiv stava prvog izreke pravnosnažne presude pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene a tužena je dostavila odgovor na reviziju tužilje, obe zahtevajući naknadu troškova revizijskog posupka.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u preinačujućem delu (stavovi drugi, treći, četvrti i peti izreke) u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) pa je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene, Savezne uprave za kontrolu letenja na radnom mestu „...“ do 23.07.1993. godine, kada joj je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu. Na osnovu pravnosnažne presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 343/93 od 18.01.1995. godine, poništeno je rešenje na osnovu kog je tužilji prestao radni odnos, pa je tužilja vraćena na rad tako što je određeno da će, do donošenja novog akta o sistematizaciji i organizaciji radnih mesta u Saveznoj upravi za kontrolu letenja, privremeno obavljati poslove ... u KL ... u OKL Beograd. Veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilja dugogodišnji bolesnik tako što je počev od 1973. godine, imala povremene tegobe sa hodanjem koje su se, pri pregledima na koje je odlazila, objašnjavali oboljenjem kičme. Posle događaja sa štrajkom i dobijanjem otkaza hodanje se pogoršalo, kao posledica hroničnog neurološkog oboljenja koje je čini nesposobnom za rad u procentu od 85%. Tužilja je bila učesnik u štrajku koji je organizovan iz socio-ekonomskih razloga. U dopisu rukovodstva prethodnika tuženog, Kolegijuma direktora SUKL od 20.07.1993. godine, koji je dostavljen svim radnim jedinicama navedeno je, između ostalog: „Da je aktivnost štrajkačkog odbora prevazišla nivo sindikalne borbe zabranjene Ustavom i Zakonom i da su o tome obaveštene nadležne institucije Savezne vlade i Vojske Jugoslavije; da eventulno proširenje štrajka na sve ostale radnike SUKL korišćenjem metoda koje nisu primerene normalnom komuniciranju, je postupak koji može dovesti do podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje i direktno predviđene kaznene odredbe za takva krivična dela; da se iz tog razloga još jednom upozoravaju svi radnici SUKL da će prema svima koji svojim odbijanjem da rade dovode u pitanje vojnu i odbrambenu moć zemlje biti preduzete mere od strane nadležnih organa u energičnom sprečavanju takvih pojava, te da se pozivaju radnici SUKL da se odmah jave na posao i odgovorno i profesionalno obavljaju radne zadatke“. Tužilja smatra da je takvim navodima povređena njena čast i ugled, kao učesnika štrajka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužene obavezao da tužilji naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti, u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je tužilja nesposobna za rad i da je kod nje indikovana prva kategorija invalidnosti, da su joj čast i ugled povređeni zbog prestanka radnog odnosa, a sve to zbog učešća u zakonitom štrajku.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu za naknadu nematerijalne štete tako što je taj tužbeni zahtev tužilje odbio kako po osnovu povrede časti i ugleda tako i po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti. Po oceni drugostepenog suda, to što je poništena odluka o otkazu radnog odnosa tužilji nije razlog za priznavanje nematerijalne štete, imajući u vidu da je tužilja obolela od hroničnog neurološkog oboljenja pre otkaza ugovora o radu, dok dopis Kolegijuma direktora SUKL od 20.07.1993. godine, po svojoj sadržini, nije podoban da dovede do povrede časti i ugleda tužilje, kako u njenom ličnom sistemu vrednosti, tako i u sistemu vrednosti sredine u kojoj živi u odnosu na njenu ličnu i profesionalnu reputaciju, niti je u toku postupka tužilja dokazala objektivne manifestacije povrede tih pravno zaštićenih dobara, dok je poništajem rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanjem tužilje na rad te naknadom izgubljene zarade i naknade, ostvarena ne samo naturalna restitucija već i pozitivna rehabilitacija tužilje. Na taj način, po oceni drugostepenog suda, tužilja je dobila satisfakciju u vezi sa spornim događajem te nema osnova i za nematerijalnu satisfakciju kroz dosuđivanje naknade nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Novčana naknada nematerijalne štete propisana je odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tako što za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja a naročita jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu.

U konkretnom slučaju, tužilja je obolela od hroničnog neurološkog oboljenja zbog kog se otežano kretala pre nego što joj tuženi otkazao ugovor o radu, zbog učešća u štrajku, pa je, s tim u vezi, rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu poništeno jer je ona, u vreme dok je trajao štrajk zaposlenih, bila na bolovanju. Dakle, to što kod tužilje postoji umanjena radna sposobnost od 85% nije u uzročno – posledičnoj vezi sa nezakonitim otkazom ugovora o radu već je posledica hroničnog neurološkog oboljenja tužilje. Dopis rukovodstva pravnog prethodnika tuženog, Kolegijuma direktora SUKL od 20.07.1997. godine, dostavljen svim radnim jedinicama poslodavca, kojim se ukazuje na teške posledice koje štrajk zaposlenih može da ima po vojnu odbrambenu moć zemlje sa pozivom radnicima da se odmah jave i na posao i da odgovorno i profesionalno obavljaju svoje radne zadatke, ne sadrži navode leziono podobne da povrede ugled i čast tužilje, posebno što nije navedeno njeno ime, niti je ona, na bilo koji način učinjena prepoznatljivom. Subjektivni doživljaj koji tužilja ima u pogledu sadržine tog dopisa nije osnov za priznavanje tužilji novčane naknade nematerijalne štete po osnovu povrede časti i ugleda u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud. Zbog toga, tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku, srazmerno uspehu tužilje u parnici.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujadnačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete tužilji na ime neisplaćenih zarada i naknada za period od 23.07.1993. godine, do 29.02.1996. godine. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojen doneta je primenom odredbe članova 16., 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je tužilji radni odnos kod tužene prestao nezakonitom odlukom koja je poništen pravnosnažnom odlukom suda, a tužilja vraćena na rad. Tuženi u reviziji ne ukazuje na razloge zbog kojih bi njegova revizija bila izuzetno dozvoljena u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu njegove pasivne legitimacije, što nije razlog za izjavljivanje posebne revizije. S tim u vezi za primenu instituta posebne revizije nije od uticaja svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje već samo ona koje je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužene u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade materijalne štete tužilja je opredelila tužbenim zahtevom od 12.10.2011. godine po kom je vrednost predmeta spora pobijanog dela 1.851.246,81 dinar.

Imajući u vidu da je pobijanom odlukom rešavano o imovinsko pravnom sporu u kom je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju, tužilji i tuženoj nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković