Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404 stav 1. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je revizija tužilje dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.... 18/20, 10/23 drugi zakon), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tužene, raspoređena na radno mesto ... sa koeficijentom 6,30. Tužena je tužilji platu obračunavala na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama iz 2001. godine, a ista joj je isplaćivana u visini minimalne zarade. Veštačenjem je obračunata visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za utuženi period primenom parametara iz Posebnog Kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev i obavezao tuženu da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period, jer je zaključio da u situaciji kada je tužena tužilji isplaćivala minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, s obzirom da u minimalnoj zaradi, u smislu odredbe čl. 111. Zakona o radu, nije sadržana i naknada predmetnih troškova.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, budući da su, prema odredbi člana 4. stav 2. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, u koeficijentu za obračun plate sadržane naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema osnova za isplatu traženih novčanih potraživanja.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je navedeni zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odrebom člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 88/17 ... 10/19) propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za Predsednika republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. i 2. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu visina troškova ishrane u toku rada mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/15 i 27/22) određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što propisuje da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom, a ukoliko je osnovna plata zaposlenog koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20. stav 1. i 2).

Tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo u slučaju kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), a važećim posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama utvrđeno je pravo zaposlenih na isplatu plate u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, ne pripada joj pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuje tužbom, bez obzira na činjenicu da joj je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilja nije uspela u ovom postupku, Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić