Odredbom člana 434. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP) propisano je da će sud, u slučaju kada stranka izjavi reviziju i istovremeno ili posle toga podnese predlog za ponavljanje postupka, rešenjem odlučiti koji će postupak da nastavi a sa kojim će da zastane, uzimajući u obzir sve okolnosti, a naročito razloge zbog kojih su oba pravna leka podneta i dokaze koje su stranke predložile. Prema članu 435. stav 1. ZPP, rešenje iz člana 434. stav 1. tog zakona donosi prvostepeni sud ako predlog za ponavljanje postupka stigne tom sudu pre nego što je predmet povodom revizije upućen Vrhovnom kasacionom sudu, a ako predlog za ponavljanje postupka stigne pošto je predmet povodom revizije upućen Vrhovnom kasacionom sudu, rešenje iz člana 434. stav 1. tog zakona donosi Vrhovni kasacioni sud.

U konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, trebalo bi nastaviti postupak po reviziji a zastati sa postupkom po predlogu tuženog za ponavljanje postupka. Naime, tuženi predlog za ponavljanje postupka podnosi zbog činjenice da je tužilja od 14.02.2018. godine do 31.03.2018. godine bila u radnom odnosu na određeno vreme kod drugog poslodavca, koja činjenica je isticana tokom postupka a navodi se i u reviziji.

Zbog toga je, na osnovu člana 434. stav 1. i člana 435. stav 1. ZPP, odlučeno kao u prvom i drugom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su u periodu od 01.07.2014. godine do 31.01.2018. godine zaključile 18 ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, na osnovu kojih je tužilja neprekidno obavljala poslove ... u poslovnim prostorijama tuženog. Po zaključenim ugovorima tužilja je ove poslove obavljala pet radnih dana u sedmici - ukupno 40 sati sedmično, uz naknadu u iznosu od 20.000,00 dinara mesečno. Pravilnikom tuženog o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 20.03.2017. godine predviđena su radna mesta ... - ... u sektoru usluga II i u sektoru pravnih, kadrovskih i opštih poslova. Poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, koji su stranke zaključile 03.01.2018. godine, istekao je 31.01.2018. godine ali je tužilja dolazila na rad kod tuženog i nakon toga, u periodu od 01.02. do 09.02.2018. godine. Tužilja je 14.02.2018. godine zaključila ugovor o radu na određeno vreme sa privrednim društvom „AVB Team“ iz Beograda, sa vremenom trajanja do 31.03.2018. godine, po kojem je obavljala poslove ... na pijaci u Šapcu za potrebe tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja obavljala poslove koji su sistematizovani opštim aktom tuženog i da je njen rad imao sve elemente radnog odnosa - određeno radno vreme i ugovorenu zaradu, tako da je zaključenim ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova vršena zloupotreba prava i oni, u suštini, predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme bez obzira na njihov drugačiji naziv. Kako je tužilja neprekidno, u trajanju od tri godine i šest meseci, obavljala iste poslove kod tuženog, a od 01.02. do 14.02.2018. godine i bez zaključenog ugovora o radu, prvostepeni sud je primenom članova 30, 31. stav 1, 32. stav 1. i 197. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja 01.07.2014. godine zasnovala kod tuženog radni odnos na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je prihvatio argumente nižestepenog suda za usvajanje tužbenog zahteva. Po nalaženju tog suda, žalbeni navodi u kojima se tuženi poziva na član 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, ne utiču na donetu odluku i radnopravni status tužilje jer je istom odredbom predviđeno da se, izuzetno od stava 34, radni odnos sa novim licima može zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, a tuženi nije tvrdio niti dokazao da je takvu saglasnost tražio. Na drugačiju odluku u ovom sporu, po shvatanju drugostepenog suda, ne utiče ni činjenica da je tužilja sa drugim poslodavcem zaključila ugovor o radu na određeno vreme za period od 14.02.2018. godine do 31.03.2018. godine, po kom ugovoru je i nadalje poslove obavljala kod tuženog.

Osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13), kao i kasnijim izmenama i dopunama tog zakona, propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnovati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2017. godine (član 27e stav 34). Izuzetno, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (član 27e stav 35). Ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih (član 27e stav 36). Izuzetno od stava 36, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (član 27e stav 37).

Odredbom člana 105. navedenog zakona, koji je važeći i za tuženog, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava su odredbe posebnog zakona u odnosu na odredbe Zakona o radu, što jasno proizilazi iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu.

Prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu prvostepeni sud nije vodio računa o označenim odredbama Zakona o budžetskom sistemu i njegovom odnosu sa Zakonom o radu u pogledu prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Drugostepeni sud se o tim navodima žalbe izjasnio samo paušalno, sa pozivom na izuzetak predviđen članom 27e stav 35. Zakona o budžetskom sistemu i zbog nepostojanja dokaza da je tuženi tražio saglasnost u smislu navedene odredbe smatrao da su žalbeni navodi tuženog u kojima se žalilac poziva na stav 34. navedene odredbe bez uticaja na radnoprani status tužilje i pravilnost donete odluke.

Imajući izloženo u vidu, ovakva argumentacija drugostepenog suda i potpuni izostanak razloga u obrazloženju prvostepene presude, imaju za posledicu ukidanje nižestepenih presuda i vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, vodeći računa o izloženom, o tužbenom zahtevu odlučiti pravilnom primenom materijalnog prava.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, kao sporednom potraživanju koje zavisi od odluke o glavnoj stvari - uspeha stranaka u sporu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić