Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2 ZPP („Sl.glasnik RS“ br. 72/2011 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pri čemu drugostepena presuda sadrži i ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, pa nema ni povrede iz član 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu mehaničar na osnovu ugovora o radu od 01.09.2008. godine, te da je članom 7. ugovora predviđeno da je zarada zaposlenog utvrđena u skladu sa članom 111. Zakona o radu. Tužilac je sa tadašnjim direktorom tuženog usmeno dogovorio zaradu od 500 evra, koja je potom povećana na 850 evra i taj iznos mu je isplaćivan u pretežnom delu u gotovom novcu, a u ostalom delu preko računa, sve do novembra 2009. godine kada je zarada isplaćivana u iznosu od 15.500,00 dinara preko tekućeg računa i u navedenom iznosu isplaćivana je tužiocu sve do prestanka radnog odnosa. U rešenju o prestanku radnog odnosa tuženog del.br. ... od 30.04.2010. godine konstatovano je da su se poslodavac i zaposleni sporazumeli da zaposlenom prestane radni odnos 30.04.2010. godine, da je do prestanka radnog odnosa došlo na inicijativu poslodavca zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog usled smanjenja obima poslovanja, kao i da je zaposleni inicijativu prihvatio. Rešenjem o otkazu ugovora o radu broj ... od 01.05.2010. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, a radni odnos mu je prestao sa 30.04.2010. godine. Navedeno rešenje tužilac je primio 01.05.2010. godine. U radnoj knjižici tužioca upisan je ostvareni staž osiguranja kod tuženog u periodu od 01.09.2008. godine do 30.04.2010. godine, kao i da je u momentu prestanka radnog odnosa kod tuženog imao punih 26 godina staža osiguranja. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke i dopune istog, utvrđena je visina potraživanja tužioca po osnovu otpremnine i naknade štete zbog nezakonitog otkaza u visini 18 zarada. Nalaz i dopuna nalaza dati su u dve varijante, i to: u odnosu na neto i bruto zaradu prema obračunskim listama tuženog i u odnosu na neto i bruto zaradu za koju tužilac tvrdi da je usmeno dogovorio sa tuženim. Tužbom podnetom sudu preporučenom pošiljkom 29.07.2010. godine, preciziranom podneskom od 28.09.2010. godine tužilac je zahtevao da sud obaveže tuženog da tužicu isplati otpremninu, naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, kao i da izvrši uplatu svih doprinosa iz socijalnog osiguranja kod nadležnih fondova, dok je podneskom od 10.01.2012. godine pored novčanih potraživanja predložio da sud utvrdi i ništavost rešenja o otkazu ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac tužbu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu br. ... od 01.05.2010. godine podneo po isteku zakonskog roka za njeno podnošenje, zbog čega je tužba odbačena kao neblagovremena, dok je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan u delu koji se odnosi na isplatu razlike u otpremnini preko dosuđenih 154.437,36 dinara do traženih 1.487.312,51 dinara, kao i u delu isplate na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza u visini 18 prosečnih mesečnih zarada koje bi tužilac ostvario da je nastavio da radi kod tuženog, sa pripadajućim kamatom, pravilno ocenivši da je tužiocu otpremnina isplaćena u skladu sa Zakonom o radu i ugovorom o radu, kao i da zahtev za naknadu štete predstavlja akcesorni zahtev u odnosu na glavni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 185. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pismenom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (stav 1); rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (stav 2). Odredbom člana 195. istog zakona propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1); rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2).

Rok za pokretanje radnog spora podnošenjem tužbe sudu propisan članom 195. stav 2. Zakona o radu je prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. Posledica propuštanja roka za podnošenje tužbe je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom.

U konkretnom slučaju na osnovu člana 185. Zakona o radu tužiocu je rešenje o otkazu ugovora o radu broj ... od 01.05.2010. godine uručeno u prostorijiama poslodavca istog dana kada je doneto i potpisano od strane tužioca i tuženog. Imajući u vidu da je tužilac tek u podnesku od 10.01.2012. godine predložio da se utvrdi da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 01.05.2010. nezakonito i kao takvo ništavo, odnosno po proteku zakonskog roka od 90 dana, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac propustio zakonski rok u kome je postupak sudske zaštite mogao da se pokrene, pa je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužba odbačena kao neblagovremena. Neosnovani su revizijski navodi koji se odnose na okolnost da je tužilac u tužbi podnetoj sudu 29.07.2010. godine, koju je naslovio kao „tužba radi nezakonitog otkaza i uplate doprinsa, te isplate plate“, zahtevao poništaj rešenja o otkazu ugovora u radu, budući da je u petitumu tužbenog zahteva predloženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati otremninu, naknadu štete zbog nezakonitog otkaza i pripadajuće doprinose, ali nije zahtevano da se utvrdi da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenom člana 158. i 159. Zakona o radu u vezi člana 7. ugovora o radu odbili tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac predložio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćene otpremnine isplati preko dosuđenih 154.437,36 dinara do traženih 1.487.312,51 dinara. Odluka je zasnovana na oceni nižestepenih sudova da tužiocu pripada otpremnina prema visini prosečne zarade za poslednja tri meseca koja prethode mesecu prestanka radnog odnosa, a prema podacima o ostvarenoj zaradi tužioca koju je tuženi dostavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, pri tom imajući u vidu i činjenicu da je tužilac zaključenjem ugovora o radu pristao da mu se isplaćuje minimalna zarada koja je bila predviđena članom 7. ugovora o radu u skladu sa članom 111. Zakona o radu.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca i u delu koji se odnosi na naknadu štete u visini izgubljene zarade za sporni period, budući da je otpao osnov za takvo potraživanje, pri činjenici da je odbačen zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom člana 153. i 154. ZPP, imajući u vidu činjenicu da je tuženi uspeo u sporu za iznos od 4.983.551,28 dinara, s obzirom da je za navedeni iznos odbijen tužbeni zahtev, dok je tužilac u uspeo u sporu za iznos od 154.437,36 dinara, za koji iznos je tužbeni zahtev usvojen, dakle u neznatnom delu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić