U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... čiji je punomoćnik Bojan Jolović, advokat iz ... protiv tuženog BB, Tehnički centar .., Odsek za tehničke usluge ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 2696/18 od 22.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 15.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 2696/18 od 22.10.2018. godine, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Loznici P1 broj 94/17 od 18.09.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi BB, Tehnički centar .., Odsek za tehničke usluge ..., da tužiocu AA naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 30.800,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1 broj 94/17 od 18.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu, na ime neisplaćenog dela otpremnine zbog odlaska u penziju, isplati iznos od 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.04.2015. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana nastupanja uslova za izvršenje, pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 35.600,00 dinara, pa do traženog iznosa od 36.000,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 br. 2696/18 od 22.10.2018. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Loznici P1 broj 94/17 od 18.09.2018. godine, u usvajajućem delu, tako što je zahtev tužioca za isplatu dela neisplaćene otpremnine u iznosu od 70.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 24.04.2015. godine, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 35.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate odbijen kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrđeno je da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog sve do 29.04.2015. godine, budući da je rešenjem od 24.04.2015. godine tužiocu prestao radni odnos kod tuženog. Istim rešenjem je određeno da će tužiocu biti isplaćena zarada i ostala primanja po osnovu radnog odnosa, kao i otpremnina u neto iznosu od 449.080,83 dinara. Međutim, prilikom isplate otpremnine, tuženi je od utvrđenog iznosa redovne otpremnine na koju tužilac ima pravo u skladu sa Zakonom o radu, odbio preostali iznos zajma (koji je tužilac uzeo od tuženog) bez njegove saglasnosti, i to u situaciji kada je tuženi u skladu sa Protokolom od 11.03.2014. godine (a koji su inače utvrđeni kriterijumi za određivanje visine zajma), bio u obavezi da uslove i način plaćanja zajma odredi na jedinstveni način za sve zaposlene u BB najkasnije do 01.06.2014. godine, a što nije učinjeno. Pri tom, prvostepeni sud je ukazao i na to da je tuženi, odnosno nadzorni odbor tuženog 10.04.2017. godine doneo odluku o otpisivanju potraživanja po osnovu zajma zaposlenima kod tuženog i zavisnim privrednim društvima usled zastarelosti naplate u smislu odredbe član 196. Zakona o radu. S obzirom na sve prethodno navedeno, prvostepeni sud je našao da tuženi nije imao osnova da umanji otpremninu tužioca za iznos dugovanog zajma bez njegove saglasnosti, iz kog razloga je primenom odredbe člana 119. Zakona o radu, tužbeni zahtev tužioca usvojen i tuženi je obavezan isplatu preostalog iznosa otpremnine od 70.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, sa obrazloženjem da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, s obzirom na to da je propustio da ceni i primeni Protokol o isplati zajma zaposlenima u BB od 11.03.2014. godine i izjavu kojom se tužilac saglasio u načinu vraćanja zajma od 12.03.2014. godine. Naime, prema oceni drugostepenog suda, navedenim aktima je na nesumnjiv način utvrđeno da se zaposleni obavezao da će, ukoliko mu prestane radni odnos pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, odnosno ako mu otplati zajam do prestanka radnog odnosa kod tuženog, što je u konkretnoj situaciji slučaj, biti u obavezi da otplaćeni iznos zajma vrati prilikom prestanka radnog odnosa. Saglasno navedenom, preostali dug tužioca od 70.000,00 dinara isplaćen je u skladu sa članom 5. Protokola o isplati zajma zaposlenima u BB od 11.03.2014. godine i na osnovu saglasnosti tužioca za jednokratnu isplatu preostalog duga, a koja saglasnost je data upravo u izjavi o načinu vraćanja zajma od 12.03.2014. godine. Iz ovih razloga, prvostepena odluka je preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, primenom odredbe člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je svoju odluku zasnovao na odredbama članova 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonom o radu, članom 119. stavom 1. tačkom 1. propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom pri odlasku u penziju isplati otpremninu najmanje u visini dve prosečne zarade.

Naime, u konkretnom slučaju, radi se o potraživanju neisplaćenog dela otpremnine. Otpremnina, po svojoj prirodi, predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, pri čemu je pravo na otpremninu Ustavom Republike Srbije članom 60. stav 4. definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći. U konkretnom slučaju, nije bilo sporno to da je tužilac dana 12.03.2014. godine tuženom dao izjavu kojom se obavezao da će, ukoliko mu radni odnos prestane pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, neuplaćeni iznos zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa. Međutim, iz sadržine navedene izjave, drugostepeni sud nije mogao izvesti zaključak da je tužilac dao saglasnost da se njegova otpremnina umanji za preostali dug po osnovu ugovora u zajmu, s obzirom na to da tako nešto nije bilo izričito predviđeno ovom izjavom, već se istom tužilac obavezao da neisplaćeni iznos zajma vrati prilikom prestanka radnog odnosa i ništa više od toga. Međutim, čak i da je tužilac dao izjavu kojom se odriče od prava na otpremninu u određenom delu, ni u tom slučaju tuženi ne bi imao mogućnost da tužiocu izvrši umanjenje otpremnine upravo iz razloga na koje je prethodno ukazano, a koji se odnose na nemogućnost odricanja od prava na otpremninu. Ovo dalje znači da tek nakon isplate otpremnine, poslodavac ima mogućnost da od tužioca tužbom ili na drugi način potražuje isplatu neisplaćenog dela zajma, ali ni u kom slučaju ne može izvršiti umanjenje otpremnine tužioca.

Kako je pobijanom presudom prvostepena odluka preinačena pogrešnom primenom materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu u smislu člana 153. i 154. ZPP pripada pravo na naknadu nužnih troškova revizijskog postupka. Visina troškova je odmerena na ime nagrade advokatu za sastav revizije 12.000,00 dinara, kao i na ime takse za reviziju i odluku po reviziji u iznosu od po 9.400,00 dinara, ukupno iznos od 30.800,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić