Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik Republike Srbije'' br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu broj 588/08 od 04.03.2008. godine raspoređena na radno mesto blagajnika, aneksom broj 1 ugovora o radu od 14.09.2010. godine tužilji je promenjeno radno mesto i određeno da će obavljati poslove radnog mesta blagajnika-nivo 20, dok je aneksom broj 2 od 27.04.2012. godine određeno da će obavljati poslove radnog mesta blagajnika-nivo 30. Rešenjem tužene broj 1273/12 od 05.09.2012. godine tužilji je prestao radni odnos usled tehnoloških i organizacionih promena jer je prestala potreba za obavljanjem poslova na radnom mestu blagajnika. Izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji i organizaciji poslova od 17.08.2012. godine utvrđeno je da je u centrali banke potrebno 191 radno mesto, u prodajnoj mreži banke 294, što ukupno iznos 485 radnih mesta, pri čemu je utvrđen višak 51 radnog mesta. Odlukom Upravnog odbora tužene broj 2863-12/12 utvrđeni su poslovi, odnosno radna mesta za čijim obavljanjem je prestala potreba i koji nisu sastavni deo Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kao i imena zaposlenih na tim poslovima, odnosno radnim mestima. Tužena nije donela program rešavanja viška zaposlenih. Tužilji je pre otkaza ugovora o radu isplaćena odgovarajuća otpremnina.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužilji nezakonito prestao radni odnos i obavezali tuženu da tužilji naknadi štetu u visini 12 zarada.

Prema odredbi člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 54/09) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Prema odredbi člana 153. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana dođe do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje 30 zaposlenih kod poslodavca, koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 154. tog zakona da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih. Odredbom člana 155. Zakona o radu propisano je da program, između ostalog, sadrži i mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme, ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere, a stavom 3. tog člana određeno je da program donosi upravni odbor.

Dakle, kod utvrđenog da je izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji i organizaciji poslova od 17.08.2012. godine ukinuto 51 radno mesto, to je tužena, s obzirom na ukupan broj zaposlenih koji se proglašava tehnološkim viškom bila dužna da saglasno odredbi člana 153. stav 1. tačka 3. Zakona o radu donese program rešavanja viška zaposlenih. Pored toga, kako poslovi blagajnika nisu ukinuti već su spojeni, odnosno pripojeni drugim poslovima to je tužena bila dužna da primeni merila i kriterijume (osnovni i dopunski) radi utvrđivanja viška zaposlenih-izvršilaca koji su radili na istim poslovima. Stoga, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rešenje na osnovu koga je tužilji prestao radni odnos je pravilno poništeno kao nezakonito iz kojih razloga se neosnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema odredbi člana 191. stav 1. i 4. Zakona o radu ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenoj nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako zaposleni to zahteva. Ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u visini od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilji nezakonito prestao radni odnos, a da tužilja nije tražila da se vrati na rad već je postavljenim tužbenim zahtevom tražila naknadu štete u visini 18 zarada to su nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije, pravilno ocenili kriterijume propisane zakonom i obavezali tuženu da tužilji saglasno odredbi člana 191. stav 4. Zakona o radu na ime naknade štete isplati iznos u visini 12 zarada koje bi tužilja ostvarila da radi.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima tužene ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.